Све више грађана тра­жи помоћ пси­хи­ја­тра

Иако је ка­лен­дар­ски сти­гла, Но­ва го­ди­на ни­ка­да ни­је би­ла ма­ње те­ма. Мно­ги има­ју  ути­сак да је из­о­ста­ла уоби­ча­је­на пра­знич­на еуфо­ри­ја и да се ту­га због пет­на­ест из­гу­бље­них жи­во­та у па­ду над­стре­шни­це на Же­ле­знич­кој ста­ни­ци у Но­вом Са­ду, ко­ја је по­кре­ну­ла се­ри­ју сту­дент­ских и гра­ђан­ских про­те­ста, про­ду­жи­ла и на по­че­так ове го­ди­не. Пр­вог да­на ја­ну­а­ра до­го­ди­ло се ма­сов­но уби­ство на Це­ти­њу у Цр­ној Го­ри. Стра­да­ло је 13 љу­ди и овај до­га­ђај у ве­ли­кој ме­ри под­се­ћа на ма­са­кр ко­ји се до­го­дио у Ду­бо­ни и Ма­лом Ораш­ју 4. ма­ја 2023. го­ди­не – до­го­дио се у ма­лој сре­ди­ни у ко­јој се сви ме­ђу­соб­но по­зна­ју и ве­жу их по­ро­дич­не, ро­ђач­ке и ку­мов­ске ве­зе. Пси­хо­ло­зи ис­ти­чу да ово уби­ство има обе­леж­је ку­му­ла­тив­не и со­ци­јал­не тра­у­ме, ко­ја се ши­ри из­ван гра­ни­ца Цр­не Го­ре, али и сим­бо­лич­ко зна­че­ње, јер се до­го­ди­ло 1. ја­ну­а­ра, озна­чив­ши тра­ги­чан по­че­так но­ве го­ди­не.

Пси­хо­лог Ма­ја Ан­тон­чић ис­ти­че да је со­ци­јал­на ре­ал­ност у мно­гим сег­мен­ти­ма  из­ме­ње­на по­чет­ком ове го­ди­не и да она ути­че на све нас, јер ни­ко не жи­ви у ба­ло­ну већ у дру­штву.

„Ако се има на уму да су наш жи­вот у по­след­њих по­ла де­це­ни­је обе­ле­жи­ли пан­де­ми­ја ви­ру­са ко­ро­на, пр­во ма­сов­но уби­ство у елит­ној бе­о­град­ској шко­ли, на­кон ко­га је усле­дио ма­са­кр у Ду­бо­ни и Ма­лом Ораш­ју 2023. го­ди­не, а по­том и пад над­стре­шни­це у Но­вом Са­ду, ја­сно је да се ефек­ти со­ци­јал­не тра­у­ме про­те­жу и на по­че­так ове го­ди­не. Због то­га има­мо ути­сак да је из­о­ста­ла уоби­ча­је­на пра­знич­на еуфо­ри­ја и да нам је не­ко „украо” Бо­жић. Иако су пра­зни­ци си­но­ним за оку­пља­ње по­ро­ди­ца, мно­ги мла­ди – на­ро­чи­то они ко­је жи­ве у уну­тра­шњо­сти, а сту­ди­ра­ју у ве­ћим уни­вер­зи­тет­ским цен­три­ма, ову но­ву го­ди­ну ни­су про­ве­ли у кру­гу по­ро­ди­це већ са сту­ден­ти­ма на фа­кул­те­ти­ма и бло­ка­да­ма, што је сва­ка­ко има­ло ути­цај на по­ро­дич­ну ди­на­ми­ку”, на­ве­ла је Ан­тон­чи­ће­ва.

По­вра­так у „ре­ал­ност” на­кон но­во­го­ди­шњих пра­зни­ка, ка­ко је на­по­ме­ну­ла на­ша са­го­вор­ни­ца, ина­че на­ро­чи­то те­шко па­да осо­ба­ма ко­је са пре­ве­ли­ким оче­ки­ва­њи­ма ула­зе у но­ву го­ди­ну.

„Јер оне већ на­кон две-три не­де­ље схва­те да ни­су у ста­њу да спро­ве­ду у де­ло тзв. но­во­го­ди­шње ре­зо­лу­ци­је, ме­ђу ко­ји­ма се нај­че­шће на­ла­зе пре­ста­нак пу­ше­ња, по­че­так ба­вље­ња спор­том и др­жа­ње ди­је­те. Због то­га се тре­ћи по­не­де­љак у ја­ну­а­ру, та­ко­зва­ни ту­жни по­не­де­љак (Blue Mon­day) сма­тра нај­де­пре­сив­ни­јим да­ном у го­ди­ни – тог да­на на на­пла­ту сти­жу ра­чу­ни за ба­ха­то тро­ше­ње то­ком но­во­го­ди­шњих и бо­жић­них пра­зни­ка, вре­ме је хлад­но и ме­лан­хо­лич­но, а ми уту­че­ни јер се су­о­ча­ва­мо са пра­зним нов­ча­ни­ком и ви­шком ки­ло­гра­ма и ду­го­ва”, ис­ти­че Ан­тон­чи­ће­ва.

Она до­да­је да ис­тра­жи­ва­ња по­ка­зу­ју да је у пе­ри­о­ду пра­зни­ка мно­го ма­њи број при­је­ма у хит­ним слу­жба­ма пси­хи­ја­три­је, од­но­сно да ма­њи број љу­ди тра­жи пси­хи­ја­триј­ску по­моћ. Ме­ђу­тим, ка­да про­ђу те две не­де­ље, до­ла­зи до на­глог ско­ка бро­ја осо­ба ко­је тра­же пси­хи­ја­триј­ску по­моћ, као и ве­ћег бро­ја хо­спи­та­ли­за­ци­ја.

Ка­ко је на три­би­ни „На ка­фи са пси­хо­ло­гом” ис­та­кла Ти­ја­на Ми­ро­вић, пси­хо­лог и пси­хо­те­ра­пе­ут, то­ли­ко нам је ста­ра го­ди­на „за­пр­жи­ла чор­бу” да се све још пу­ши и „све још ми­ри­ше на њу”.

„Kако ми­сли­ти о но­вој го­ди­ни, ка­да нас ста­ре кан­џе и да­ље др­же, при­зи­ва­ју­ћи не­ка про­шла и дав­но про­шла ис­ку­ства. Иако су ка­лен­дар­ски би­ле то­ком 2023, мај­ске тра­ге­ди­је у Риб­ни­ка­ру, Ма­лом Ораш­ју и Ду­бо­ни и да­ље се осе­ћа­ју. На ту жи­ву ра­ну, па­ла је и над­стре­шни­ца у Но­вом Са­ду, а као гор­ка со на обе ра­не, па­ле су ве­сти о пре­би­ја­њи­ма, за­тва­ра­њи­ма, без­о­се­ћај­ним из­ја­ва­ма и бе­жа­њу од од­го­вор­но­сти. За­јед­но, то је отво­ри­ло и ра­не ко­је ни­су ни из ове го­ди­не ни из овог ве­ка. Уме­сто да по­ла­ко ула­зи­мо у Но­ву го­ди­ну, вра­ти­ли смо се у ону ко­ју смо че­ка­ли на (сту­дент­ским) про­те­сти­ма 1996. на 1997. го­ди­ну. Вра­ти­ли смо се у де­ве­де­се­те, нај­не­срећ­ни­је го­ди­не на­ших жи­во­та. Де­се­ти­не хи­ља­да љу­ди у Га­зи и Укра­ји­ни сва­ко­днев­но гу­бе жи­во­те и сво­је бли­жње, њи­хо­вом стра­да­њу не на­зи­ре се крај... Нор­мал­но је и пот­пу­но у ре­ду ако иг­но­ри­ше­мо пра­зни­ке, ми­ру­је­мо и уми­ру­је­мо се­бе. То је нор­мал­но сва­ке го­ди­не, а по­себ­но на­кон ове и ова­кве”, за­кљу­чи­ла је Ми­ро­ви­ће­ва.

Су­ви ја­ну­ар

Го­во­ре­ћи о си­сте­ми­ма са­мо­по­мо­ћи и бор­би про­тив ја­ну­ар­ске ме­лан­хо­ли­је, пси­хо­лог Ма­ја Ан­тон­чић на­гла­ша­ва да је нео­п­ход­но од­мо­ри­ти те­ло ка­ло­рич­не хра­не али и од ал­ко­хол­них пи­ћа, што је кон­цепт ко­ји те­ра­пе­у­ти на­зи­ва­ју „су­вим ја­ну­а­ром”. Осим што нам је по­тре­бан де­токс ор­га­ни­зма, ка­ко на­по­ми­ње на­ша са­го­вор­ни­ца, ва­жна је и фи­зич­ка ак­тив­ност, јер је „за мен­тал­но здра­вље из­у­зет­но зна­чај­но да се сва­ки дан ба­ви­мо спор­том ба­рем по­ла са­та”.