Жртви је потребна помоћ, а не осуда

Двадесет седмогодишња девојка провела је вече са својим пријатељима слушајући музику и играјући. На повратку кући, заједно су узели такси и она је изашла на углу улице у којој је становала. Остатак пута, тих неколико минута до стана, прешла је пешке, одбијајући да је неко отпрати до капије.

На путу, већ држећи кључ у руци, приметила је да је прати неки мушкарац. Такође, запазила је и да су обе браве од стана закључане, што је значило да су њене цимерке ван куће. Како је отворила врата, мушкарац ју је угурао у кућу притиснувши јој нож уз грло.

Лондонски „Гардијан” пренео је исповест ове девојке и њену двоипогодишњу борбу да се насилник осуди.

„Нисам имала снаге да вриштим, толико сам била уплашена. Већи део живота сам провела у Лондону и увек сам била опрезна, самопоуздана и знала сам шта могу да очекујем на улици. Ипак, део мене се у овом тренутку надао да он хоће само да ме опљачка”, описала је почетак драме и наставила:

„Нада се брзо угасила. У моменту кад ме је гурнуо на наш стари црвени тепих схватила сам да никад више нећу бити иста. Једном руком је откопчао шлиц, а другом је изврнуо моје руке иза леђа. Покушала сам да се извучем, али добила сам неколико удараца, а мој врат је додирнула хладна оштрица ножа. ’Понови то и убићу те’... Време је стало”.

Лежећи на тепиху, девојка није знала колико далеко насилник намерава да иде. Колико ће је повредити? Да ли ће њене цимерке наићи и спречити га да учини и нешто горе што је имао на уму? Да ли ће тај човек угрозити и њен живот?

„Кад је на крају било готово, изврнуо је моју ташну и отишао у ноћ с мојим мобилним телефоном. Дрхтавим рукама сам закључала врата за њим и бризнула у плач. Позвала сам полицију, која је стигла у року од неколико минута”, прича она.

Остатак ноћи провела је у полицијској станици дајући изјаву. После узимања доказа у стану, полиција је узела ДНК узорке и од саме жртве. Такође јој је узета и крв на анализу, да би се проверило да ли је при силовању заражена неком полном болешћу, хепатитисом или хивом.

„Прегледале су ме докторка и сестра, од главе до пете. Тек после детаљног испитивања могла сам да се истуширам. Будући да је моја одећа задржана као доказ, добила сам од њих малу торбицу са козметиком, пешкир, дуксерицу и доњи веш. Тек ту сам дозволила себи да се опустим и пустила сам топлу воду да ми се слива низ тело”, описала је сусрет са форензичарима, додајући да јој је полиција узела изјаву професионално, тако да се ослободила сваког осећаја кривице.

„Бринула сам да ли ће они који воде случај мислити да сам крива што ми се то десило. Хоће ли мислити да је моја кривица зато што сам попила неколико пића? Да ли ће ме сматрати глупом јер нисам ушла на задњи улаз? Или ће можда сматрати да претерујем? Није требало да бринем. Уверили су ме да нико ко је силован не може бити оптужен да је крив, јер је то криминално дело. Полицијски посао је био да утврди шта се десило и да пронађе кривца, а не да мени суди”, рекла је девојка.

Убрзо после узимања свих доказа и изјаве, жртва је одвезена необележеним полицијским колима скоро до саме куће где је становала. Неколико улица даље од куће сачекале су је најбоља пријатељица и цимерка. Њих три су се трудиле да ноншалантно, као да се враћају са неке журке, дошетају до куће.

Наредних неколико недеља протекло је у сусретима с полицијом, снимању изјава и тестовима. Девојка се трудила да поврати контролу над својим животом, радила је као и раније. Већина колега на послу је знала само да је била покрадена, не и остатак приче. С родитељима је било теже. Требало је скупити снагу да им призна и суочи се с њиховим бесом и бригом.

„Требало је бар да им објасним зашто немам мобилни телефон. Такође, сумњало се да је напасник из краја где сам живела, тако да сам тражила нови стан, јер ме је полиција упозорила да сам и даље у потенцијалној опасности. Тако сам одлучила да пређем код родитеља док не нађем ново место за становање”, објаснила је. 

За то време истрага је настављена тихо. Резултати крви били су у реду и девојчин живот се скоро нормализовао, чак се упознала и са дивним младићем. И онда, скоро тачно годину дана касније, стигао јој је позив. Напасник је ухапшен због нечег другог, али су га открили захваљујући ДНК анализи. Ипак, није се предавао. Налазио је гомилу извињења и алибија и суђење је одлагано скоро годину дана. На крају, првог дана суђења, девојци је јављено да је променио исказ и да признаје да је крив. Неколико недеља касније осуђен је на пуну казну од десет година. 

„После свега, одлучила сам да о свему овом пишем, да би и друге жртве схватиле да је пријава силовања ипак боља од сталне патње и ћутања. Надам се и да ће овај мој текст помоћи да још неки напасници заврше на исти начин”, истакла је ова надасве храбра девојка.