Епископ Сергије: Свети Сава и наши дани

Ишчекујући дан Светог Саве – онога који од нас није ни отишао и који нас већ осам вијекова сабира у Цркви Христовој – Именом Бога Живога, Љубављу Његовом и надом у Васкрсење – и даље бдије над нама Светитељ, радујући се нашим подвизима и плачући због наших посртања. Таква је љубав Оца који воли своја чеда. Али, дани у којима живимо нису испуњени миром, братском љубављу и жељом да у сваком ближњем угледамо Лице Божије. Зато страдамо и кад страдати не морамо, зато падамо онда када бисмо се могли пењати, зато плачемо и онда када смо могли пјевати. То је усуд нашег национално располућеног бића. Од Карађорђа и Милоша, од Обреновића и Карађорђевића, до четника и партизана. Живимо у подјелама, подијељени чак и унутар себе самих. Саботирамо сопствене успјехе, тако да нам непријатељи никад нису ни били потребни.

И кад се учини да је све побројано само дио наше прошлости, опет се пробуди дух подјеле и нејединства, дух којим почињемо личити на оне на које личити не смијемо, дајући повод непријатељима да ликују, да се радују нашим међусобним сукобима који нас црпе, троше и уништавају. Тако је и данас. У даним када ишчекујемо вољеног Светитеља, гледамо представе без глумаца, памет без мудрости, лажну бригу за опште добро и већ виђене сценарије хаоса, анархије и велику злоупотребу трагедије да би се направило зло које, вјерујем, не жели нико.

Иако Крајишник по поријеклу и личном избору, рођен сам и одрастао под војвођанским небом, под којим данас гледам немиле сцене изрежиране од оних који су злоупотребили једну велику трагедију да би земљу гурнули у амбис братомржње. У тако искреираном амбијенту, гдје постоје „наши“ и „њихови“, људски живот постаје све безначајнији, јер најлакше је, учи нас историја, доћи до трона преко крви, „наше“ или „њихове“. Ваљда смо толико сазрели да власт мијењамо на изборима, а не улицом и превратима, оловком а не пушком. Толико дугујемо онима који су за нашу слободу дали све. Вријеме је да застанемо, да се погледамо у очи, али не погледом мржње већ погледом братске љубави и одговорности за земљу коју смо од предака добили на чување и бригу. Свети Сава је био и остао покровитељ и небески заштитник српске просвјете. Славимо га у учионицама и студентским амфитеатрима, добрим оцјенама и положеним испитима, а не на улицама и трговима, у бесмисленим блокадама свакодневног живота. Они који мисле другачије не желе добро ни своме народу ни својој држави, а ако мисле да желе онда нас варају да се безакоњем може постићи правда и да се анархијом може извојевати борба за правну државу. Дочекајмо Светог Оца Саву како доликује: у вјери, миру и међусобној љубави! Тако браћа дочекују Свеца који их никад није оставио!