Портрет жене откривен испод Пикасове познате слике

Када сутра у Галерији Корто института за уметност у Лондону буде отворена нова изложба „Од Гоје до импресионизма. Ремек-дела из колекције Оскара Рајнхарта” међу експонатима ће бити и један раритет. Портрет мистериозне жене, откривен случајно, био је скривен више од једног века испод једне од првих слика из чувеног плавог периода Пабла Пикаса - Портрета Матеа Фернандеза де Сота из 1901. године (Portrait of Mateu Fernández de Soto).

Цела сторија опсежно је испричана на сајту Корто института, где је наведено како су конзерватори те куће користећи специјалну технологију снимања први пут испитали дело и шта су у току тог процеса пронашли.

Цео поступак спроведен је у сарадњи са Колекцијом Оскара Реинхарта из Швајцарске, а рендгенски и снимци насталих посредством инфрацрвених зрака омогућили су да се види шта се налази испод портрета који приказује Пикасовог пријатеља и шпанског вајара. Анализа слике, како је наведено, открила је да је она играла важну улогу у кључној фази стилског развоја младог Пикаса, у време када се удаљавао од живописних импресионистичких дела и кретао ка изразито меланхоличнијем уметничком стилу који је постао одлучујућа фаза његове каријере позната као његов „Плави период”.

Стручњаци Корто института подсећају да је деветнаестогодишњи Пикасо стигао у Париз из Шпаније у мају 1901. године зарад своје прве изложбе у том граду која је у јуну отворена у галерији трговца модерном уметношћу Амбоаза Волара. Пикасо је тим поводом направио низ слика у импресионистичком стилу, са живим и јарким бојама, али је „с јесени 1901. године, када је насликао Портрет Матеа Фернандеза де Сота, Пикасо почео да мења свој уметнички стил поступком који је био контемплативнији и мрачнији, обојен плавим тоновима”.

Познато је да је поменути „Плави период” делом инспирисан самоубиством Пикасовог доброг пријатеља Карлоса Касагемаса раније те године, а Пикасо се преселио у животни простор покојног пријатеља и тамо имао атеље. Управо је Матео стигао у град на јесен 1901. године и боравио је у овом атељеу са Пикасом где је настао овај портрет. Како је истакнуто, слика на зиду у позадини портрета Де Сота је једна од Пикасових познатих слика која приказује сахрану Касамегаса.

Конзерватори су навели да је слика жене вероватно настала само неколико месеци пре настанка приказа Де Сота.

„Јасно се види облик њене главе, закривљена рамена и прсти. Носи препознатљиву шињон фризуру, модерну у Паризу у то време и личи на неколико приказа жена које седе а које је Пикасо направио те године, као што су 'Жена која пије апсинт' (Ермитаж, Санкт Петербург) и 'Жена са прекрштеним рукама' (Кунстмусеум, Базел). Такође постоје докази о још једној глави на још нижем нивоу на слици, што сугерише да је то било много пута прерађено платно. Можда је то била и фигура насликана у његовом ранијем импресионистичком стилу, слична слици жене у светлуцавим бојама која се зове 'Чекање' (Пикасов музеј, Барселона)”, може се прочитати у саопштењу.

Даља истраживања слике и детаљна анализа могли би открити више о мистериозној жени, али није сигурно да ће њен идентитет моћи да се утврди. 

„Пикасо је често поново користио своја платна у то време јер није имао много новца. Међутим, он је такође сликао једно дело преко другог, одупирући се бељењу старих слика у корист сликања нове фигуре директно преко претходне. Као да је портрет Де Сота израстао из фигуре жене испод док је један стил уступао место другом”, истиче се у саопштењу.

Керстин Рихтер, директорка Колекције Оскара Рајнхарта овим поводом је рекла:

„Ово је заиста слика велике сложености, која годинама мало-помало открива своје тајне. Када ју је Оскар Рајнхарт набавио 1935. године, једноставно се сматрало да је то портрет непознатог дрворезбара. Сада не само да знамо приказану личност, његов значај у Пикасовом животу након смрти његовог најближег пријатеља, већ можемо и да визуелизујемо процес уметничког развоја младог сликара слој по слој.”

Барнаби Рајт, заменик директора Галерије Корто је изјавио да рендгенски снимци сугеришу да је Пикасо прерадио ово платно можда чак три или четири пута, делом зато што није могао лако да приушти куповину нових материјала, али и зато што је „јасно да је уживао у процесу претварања једне слике у другу”.

„Дуго смо сумњали да се иза портрета Де Сота налази још једна слика, јер је површина дела имала назнаке и текстуре нечега испод. Сада знамо да је то фигура жене. Можете чак почети да разазнајете њено обличје само гледајући слику голим оком. Пикасов начин рада у којем трансформише једну слику у другу и стилски мења облике постао је дефинишућа карактеристика његове уметности што му је помогло да постане једна од гигантских фигура историје уметности.  Све то почиње оваквом сликом”, закључио је он. .