Мла­деж Ср­би­је и ЕУ би­знис толеранција

Не­што ту не шти­ма. Ка­ко је мо­гу­ће да Аме­ри­ка, део Евро­пе и це­ло­ку­пан Ис­ток бра­не пред­сед­ни­ка Ср­би­је, по­што или из­бе­га­ва­ју да ма­кар мо­рал­но охра­бре сту­дент­ске про­те­сте или их отво­ре­но осу­ђу­ју као по­ку­шај „обо­је­не ре­во­лу­ци­је”? 

Ср­би­ја је амал­гам нео­че­ки­ва­ног са­ве­зни­штва. Де­лу­је као па­ра­докс, али ни­је: До­нал­да Трам­па, Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на и Алек­сан­дра Ву­чи­ћа спа­ја ауто­крат­ска же­ља за нео­гра­ни­че­ном вла­шћу. Ни­ко­ме из тог тер­це­та не од­го­ва­ра бунт ко­ји по­ку­ша­ва да ус­по­ста­ви прав­ну др­жа­ву и уда­ра у те­ме­ље ауто­ри­тар­но­сти, по­пу­ли­зма, на­ци­о­на­ли­зма, не­прав­де, со­ци­јал­них не­јед­на­ко­сти. 

Сви они слу­те опа­сност док се про­те­сти из Ср­би­је вир­ту­ел­но ши­ре не са­мо ре­ги­о­ном, већ ехо сло­бо­до­ум­них зах­те­ва по­чи­ње да кру­жи све­том. Та­ко се до­го­ди­ло да се је­дан сег­мент „сло­бод­ног све­та” на­ђе на стра­ни „не­сло­бод­них” ауто­кра­ти­ја, али и на ме­ти зва­нич­ног Бе­о­гра­да. 

„ЦИА уда­ра на Ср­би­ју пре­ко по­сред­ни­ка! Не­ће мо­ћи још ду­го?!”, на­слов је у Ву­чи­ће­вом оми­ље­ном та­бло­и­ду. От­куд са­да ЦИА ка­да Трамп си­сте­мат­ски чи­сти ре­до­ве аген­ци­је и аме­рич­ку „ду­бо­ку др­жа­ву” на ко­ју и пред­сед­ник Ср­би­је одав­но ци­ља? 

Не­при­јат­не по­ру­ке ћу­та­ња сти­жу из Бри­се­ла, Бер­ли­на и Па­ри­за. Шта је ако не­у­ви­је­на по­др­шка Ву­чи­ћу раз­вод­ње­на из­ја­ва фран­цу­ског пред­сед­ни­ка да се на­да да ће Ср­би­ја „на­ћи на­чин да до­ђе до ди­ја­ло­га”? За­што се не огла­ша­ва не­мач­ки кан­це­лар? Од пред­сед­ни­це Европ­ске ко­ми­си­је (ЕК) ни­шта и не тре­ба оче­ки­ва­ти. Она је про­шлог ле­та у Бе­о­гра­ду та­ко на­хва­ли­ла Ву­чи­ћа да сам имао ути­сак да не говори о Ср­би­ји већ о Скан­ди­на­ви­ји. 

Сту­дент­ски зах­те­ви су они ко­је ЕУ по­ста­вља Ср­би­ји, о ко­ји­ма стал­но др­же лек­ци­је, али ути­цај­ни Евро­пља­ни, уме­сто да по­др­же де­мо­кра­ти­за­ци­ју и ре­фор­ме, ода­бра­ли су так­ти­ку „че­кај и по­сма­трај” и тиме Ву­чи­ћу до­зво­ли­ли про­стор за ма­ни­пу­ла­ци­ју па он од по­чет­ка бло­ка­да ко­је су пре­ра­сле у оп­ште­на­род­ни бунт оп­ту­жу­је За­пад да Ср­би­ју и ње­ну власт ра­за­ра из­ну­тра. 

„Та­ман кад смо зе­мљу из­ву­кли из оп­ште бе­де, кад је Ср­би­ја кре­ну­ла на­пред, од­јед­ном је на­пад­ну­та спо­ља огром­ним нов­цем уло­же­ним у не­ми­ре уну­тар зе­мље”, ка­же Ву­чић.

Аме­ри­кан­ци и Евро­пља­ни понашају се као да им ове оп­ту­жбе уоп­ште не сме­та­ју. Би­знис то­ле­ран­ци­ја по­чи­ва на ста­ву да му тре­ба гле­да­ти кроз пр­сте све док обе­ћа­ва да ће ис­пу­ни­ти обе­ћа­ња: од Ко­со­ва, пре­ко му­ни­ци­је Укра­ји­ни, до ли­ти­ју­ма. По­вра­так ста­би­ло­кра­ти­је Ан­ге­ле Мер­кел. 

Ши­ре­ње на­ра­ти­ва о „за­ве­ри спо­ља”, ком­би­но­ва­ног с по­хва­ла­ма по­др­шци ко­ју власт до­би­ја са За­па­да, део је так­ти­ке да се на За­па­ду охра­бре иде­о­ло­шки са­ве­зни­ци, а бло­ки­ра­ју кри­ти­ча­ри, да се учвр­сти по­др­шка де­спот­ског Ис­то­ка и да се осна­жи по­ве­ре­ње би­ра­ча ко­ји же­ле да ве­ру­ју да је Ву­чић ма­е­стро ком­би­на­то­ри­ке. Склон кон­тра­дик­тор­ним из­ја­ва­ма, пред­сед­ник про­це­њу­је да му по­ма­же кон­фу­зи­ја. Да ни­је та­ко, ваљ­да би за­мо­лио ње­му скло­не за­пад­не парт­не­ре да пре­ки­ну „хи­брид­ни рат” ко­јим пла­ши јав­ност Ср­би­је. 

Зва­нич­ни Бе­о­град се ра­ду­је за­мр­за­ва­њу фи­нан­си­ра­ња аме­рич­ке аген­ци­је за по­моћ ино­стран­ству за ко­ју Трам­по­ва власт твр­ди да је тро­ши­ла но­вац на „бес­по­треб­не” и „ле­ви­чар­ске” НВО ор­га­ни­за­ци­је?

„До­ла­зи бо­ље вре­ме за сло­бо­дар­ске на­ро­де у све­ту”, оду­ше­вље­но кон­ста­ту­је Ву­чић. 

Не кри­је се ли­ко­ва­ње због по­вла­че­ња „зло­гла­сне ор­га­ни­за­ци­је”, исте оне ко­ју су про­та­го­ни­сти вла­сти зна­ли да хва­ле због про­је­ка­та ко­ји су Ср­би­ју „учи­ни­ли леп­шом и бо­га­ти­јом”. Са­да се УСА­ИД представља као „ор­га­ни­зо­ва­на кри­ми­нал­на гру­па” ко­ја је слу­жи­ла за „фи­нан­си­ра­ње ха­о­са”, ка­ко пи­ше ко­мен­та­тор­ка РИА Но­во­сти укла­па­ју­ћи се у кам­па­њу Ру­си­је да се про­те­сти у Ср­би­ји при­ка­жу као по­ку­шај „обо­је­не ре­во­лу­ци­је”.

„Тех­но­ло­ги­је про­те­ста – по­сте­ри, бло­ка­де же­ле­зни­ца и пу­те­ва – узе­та је из уџ­бе­ни­ка ’обо­је­них ре­во­лу­ци­ја’ и то су ала­ти ка­ко би се пот­чи­нио пред­сед­ник Ср­би­је”, из­ри­чи­та је Еле­на По­но­ма­ре­ва, про­фе­сор­ка на мо­сков­ском Др­жав­ном ин­сти­ту­ту за ме­ђу­на­род­не од­но­се. 

Ву­чић је са­гла­сан с том оце­ном. „Све ово што ра­де је­сте по­ку­шај обо­је­не ре­во­лу­ци­је. И у то не­ма ни­ка­кве сум­ње. Све то ра­де стра­ни ин­струк­то­ри, до­ла­зе из ви­ше за­пад­них зе­ма­ља”, ка­же пред­сед­ник ко­ји на­ја­вљу­је књи­гу о по­бе­ди над „обо­је­ном ре­во­лу­ци­јом”. 

По­ред „Трам­па Ср­би­на”, Ву­чић сва­ка­ко не сум­ња ни у нај­бли­же са­ве­зни­ке из ЕУ, по­пут Ита­ли­ја­на, Ма­ђа­ра или Сло­ва­ка. Пре­ко њих се Бе­о­град укљу­чу­је у по­тму­лу бор­бу ко­ја уну­тар уни­је тра­је из­ме­ђу кон­зер­ва­ти­ва­ца с јед­не, и ли­бе­рал­но-ле­вих сна­га и Зе­ле­них с дру­ге стра­не. 

Пред­сед­ник ра­чу­на да већ до­вољ­но по­де­ље­ни Евро­пља­ни не же­ле но­ве рас­ко­ле ко­ји­ма би Ср­би­ја би­ла по­вод. То, и не­за­ме­ра­ње Трам­пу, об­ја­шња­ва за­што би­ро­кра­те у Бри­се­лу, пре све­га Европ­ска комисија (ЕК), упор­но из­бе­га­ва­ју да ко­мен­та­ри­шу ов­да­шње до­га­ђа­је и срам­но ћу­те. 

Ре­форм­ска аген­да је угро­же­на, а ЕК из­бе­га­ва да охра­бри зах­те­ве мла­дих ко­ји би не­сум­њи­во до­при­не­ли по­ли­тич­кој ли­бе­ра­ли­за­ци­ји и со­ци­јал­ној нор­ма­ли­за­ци­ји. Тај ци­ни­зам и вул­гар­ни ути­ли­та­ри­зам своди се на по­др­шку срп­ском са­мо­др­шцу. 

Огла­ша­ва се са­мо Европ­ски пар­ла­мент (ЕП), ко­ји је ок­то­бра про­шле го­ди­не по­ли­тич­ким гру­па­ци­ја­ма по­де­лио за­ду­же­ња, а из­ра­ду из­ве­шта­ја о Ср­би­ји до­де­лио по­сла­нич­кој гру­пи Со­ци­ја­ли­ста и де­мо­кра­та, дру­гој по сна­зи у ЕП. Нај­ја­чи, На­род­ни блок, чи­ји је Срп­ска на­пред­на стран­ка при­дру­же­ни члан, из­гу­био је не­ке ко­манд­не по­зи­ци­је у од­но­су на Ср­би­ју. 

Не­ма ви­ше Ђу­зе­па Бо­ре­ља, Оли­ве­ра Вар­хе­љи­ја, Вла­ди­ми­ра Бил­ки­ча или Ми­ро­сла­ва Лај­ча­ка. За­ме­ни­ли су их Ка­ја Ка­лас, Естон­ка ко­ја је у ЕП при­па­да­ла Са­ве­зу ли­бе­ра­ла и де­мо­кра­та, Мар­та Кос из сло­ве­нач­ког зе­ле­но-ли­бе­рал­ног по­кре­та Сло­бо­да, хр­ват­ски со­ци­јал­де­мо­кра­та То­ни­но Пи­цу­ла и праг­ма­тич­но ра­ци­о­нал­ни Да­нац Пе­тер Со­рен­сен. 

Но­ва пер­со­нал­на ре­ше­ња у Бри­се­лу и Стра­збу­ру бри­ну Ву­чи­ћа. Со­ци­јал­де­мо­кра­те су из­да­ле са­оп­ште­ње у ко­јем се со­ли­да­ри­шу са срп­ским сту­ден­ти­ма. Гру­па Об­но­ви­мо Евро­пу, ко­ју чи­не по­сла­ни­ци свих ли­бе­рал­них пар­ти­ја ЕУ, осу­ди­ла је на­си­лан од­го­вор на про­те­сте. Зе­ле­ни та­ко­ђе по­др­жа­ва­ју сту­ден­те. 

Бе­о­град је од­мах кре­нуо у ди­пло­мат­ску офан­зи­ву. Ам­ба­са­да­ма Ср­би­је у зе­мља­ма ЕУ на­ло­же­но је да ши­ре на­ра­тив да су ис­пу­ње­ни сви сту­дент­ски зах­те­ви и да су бор­ба про­тив ко­руп­ци­је, одр­жа­ва­ње вла­да­ви­не пра­ва и ја­ча­ње ин­сти­ту­ци­ја кључ­ни прин­ци­пи ко­ји­ма је власт у пот­пу­но­сти по­све­ће­на. Зву­чи ци­нич­но. Да је та­ко, про­те­ста и не би би­ло, па су евро­по­сла­ни­ци, на зах­тев со­ци­јал­де­мо­кра­та, пр­ви и је­ди­ни раз­ма­тра­ли си­ту­а­ци­ју у Ср­би­ји. Ко­ме­сар­ка Кос из­ја­вљу­је да уче­шће гра­ђа­на игра ва­жну уло­гу у раз­во­ју де­мо­крат­ског дру­штва. Пи­цу­ла по­др­жа­ва сту­дент­ске зах­те­ве за „еман­ци­па­ци­јом дру­штва од др­жа­ве” ко­ја по­ка­зу­је мно­ге ка­рак­те­ри­сти­ке за­ро­бље­не др­жа­ве и хи­брид­ног ре­жи­ма. 

Ире­на Јо­ве­ва ре­кла је да су мла­ди љу­ди по­кре­тач­ка сна­га Ср­би­је. „Срп­ски сту­ден­ти су глас на­де и све­сти це­лог Бал­ка­на”, ка­же евро­по­сла­ник Ма­теј То­нин. „Евро­па не сме да ћу­ти. Ни­је са­да вре­ме да се ћу­ти, већ да се вла­сти­ма у Ср­би­ји упу­ти апел да учвр­сте де­мо­крат­ске те­ме­ље, јер срп­ски на­род за­слу­жу­је ЕУ бу­дућ­ност”, по­ру­чио је Вла­ди­мир Пре­би­лич из гру­пе ли­бе­ра­ла и ле­ви­це. 

Оче­ки­ва­на кри­ти­ка про­те­ста сти­гла је из де­сни­чар­ске гру­па­ци­је Па­три­о­те за Евро­пу, по­себ­но од ма­ђар­ске стран­ке Фи­дес ве­ли­ког Ву­чи­ће­вог при­ја­те­ља Вик­то­ра Ор­ба­на. 

Укљу­чи­ва­њем у ге­о­стра­те­шке кон­фрон­та­ци­је СНС по­ку­ша­ва да на­док­на­ди гу­бит­ке на до­ма­ћем те­ре­ну. ЕУ де­лу­је као да окре­ће гла­ву од гра­ђа­на Ср­би­је, али са­мо је пи­та­ње вре­ме­на ко­ли­ко ду­го ће мо­ћи да ћу­ти и иг­но­ри­ше све гла­сни­је по­зи­ве соп­стве­не јав­но­сти да се од­ре­ди пре­ма пле­ме­ни­тим зах­те­ви­ма срп­ске омла­ди­не. 

Ка­да Ву­чи­ће­ва Ср­би­ја поч­не да ис­по­ру­чу­је не­за­до­вољ­ство, ства­ри ће се бр­зо про­ме­ни­ти. Свет не же­ли мо­дел ста­бил­но­сти ко­ји во­ди ка опа­сној не­ста­бил­но­сти.