Младеж Србије и ЕУ бизнис толеранција
Нешто ту не штима. Како је могуће да Америка, део Европе и целокупан Исток бране председника Србије, пошто или избегавају да макар морално охрабре студентске протесте или их отворено осуђују као покушај „обојене револуције”?
Србија је амалгам неочекиваног савезништва. Делује као парадокс, али није: Доналда Трампа, Владимира Путина и Александра Вучића спаја аутократска жеља за неограниченом влашћу. Никоме из тог терцета не одговара бунт који покушава да успостави правну државу и удара у темеље ауторитарности, популизма, национализма, неправде, социјалних неједнакости.
Сви они слуте опасност док се протести из Србије виртуелно шире не само регионом, већ ехо слободоумних захтева почиње да кружи светом. Тако се догодило да се један сегмент „слободног света” нађе на страни „неслободних” аутократија, али и на мети званичног Београда.
„ЦИА удара на Србију преко посредника! Неће моћи још дуго?!”, наслов је у Вучићевом омиљеном таблоиду. Откуд сада ЦИА када Трамп систематски чисти редове агенције и америчку „дубоку државу” на коју и председник Србије одавно циља?
Непријатне поруке ћутања стижу из Брисела, Берлина и Париза. Шта је ако неувијена подршка Вучићу разводњена изјава француског председника да се нада да ће Србија „наћи начин да дође до дијалога”? Зашто се не оглашава немачки канцелар? Од председнице Европске комисије (ЕК) ништа и не треба очекивати. Она је прошлог лета у Београду тако нахвалила Вучића да сам имао утисак да не говори о Србији већ о Скандинавији.
Студентски захтеви су они које ЕУ поставља Србији, о којима стално држе лекције, али утицајни Европљани, уместо да подрже демократизацију и реформе, одабрали су тактику „чекај и посматрај” и тиме Вучићу дозволили простор за манипулацију па он од почетка блокада које су прерасле у општенародни бунт оптужује Запад да Србију и њену власт разара изнутра.
„Таман кад смо земљу извукли из опште беде, кад је Србија кренула напред, одједном је нападнута споља огромним новцем уложеним у немире унутар земље”, каже Вучић.
Американци и Европљани понашају се као да им ове оптужбе уопште не сметају. Бизнис толеранција почива на ставу да му треба гледати кроз прсте све док обећава да ће испунити обећања: од Косова, преко муниције Украјини, до литијума. Повратак стабилократије Ангеле Меркел.
Ширење наратива о „завери споља”, комбинованог с похвалама подршци коју власт добија са Запада, део је тактике да се на Западу охрабре идеолошки савезници, а блокирају критичари, да се учврсти подршка деспотског Истока и да се оснажи поверење бирача који желе да верују да је Вучић маестро комбинаторике. Склон контрадикторним изјавама, председник процењује да му помаже конфузија. Да није тако, ваљда би замолио њему склоне западне партнере да прекину „хибридни рат” којим плаши јавност Србије.
Званични Београд се радује замрзавању финансирања америчке агенције за помоћ иностранству за коју Трампова власт тврди да је трошила новац на „беспотребне” и „левичарске” НВО организације?
„Долази боље време за слободарске народе у свету”, одушевљено констатује Вучић.
Не крије се ликовање због повлачења „злогласне организације”, исте оне коју су протагонисти власти знали да хвале због пројеката који су Србију „учинили лепшом и богатијом”. Сада се УСАИД представља као „организована криминална група” која је служила за „финансирање хаоса”, како пише коментаторка РИА Новости уклапајући се у кампању Русије да се протести у Србији прикажу као покушај „обојене револуције”.
„Технологије протеста – постери, блокаде железница и путева – узета је из уџбеника ’обојених револуција’ и то су алати како би се потчинио председник Србије”, изричита је Елена Пономарева, професорка на московском Државном институту за међународне односе.
Вучић је сагласан с том оценом. „Све ово што раде јесте покушај обојене револуције. И у то нема никакве сумње. Све то раде страни инструктори, долазе из више западних земаља”, каже председник који најављује књигу о победи над „обојеном револуцијом”.
Поред „Трампа Србина”, Вучић свакако не сумња ни у најближе савезнике из ЕУ, попут Италијана, Мађара или Словака. Преко њих се Београд укључује у потмулу борбу која унутар уније траје између конзервативаца с једне, и либерално-левих снага и Зелених с друге стране.
Председник рачуна да већ довољно подељени Европљани не желе нове расколе којима би Србија била повод. То, и незамерање Трампу, објашњава зашто бирократе у Бриселу, пре свега Европска комисија (ЕК), упорно избегавају да коментаришу овдашње догађаје и срамно ћуте.
Реформска агенда је угрожена, а ЕК избегава да охрабри захтеве младих који би несумњиво допринели политичкој либерализацији и социјалној нормализацији. Тај цинизам и вулгарни утилитаризам своди се на подршку српском самодршцу.
Оглашава се само Европски парламент (ЕП), који је октобра прошле године политичким групацијама поделио задужења, а израду извештаја о Србији доделио посланичкој групи Социјалиста и демократа, другој по снази у ЕП. Најјачи, Народни блок, чији је Српска напредна странка придружени члан, изгубио је неке командне позиције у односу на Србију.
Нема више Ђузепа Бореља, Оливера Вархељија, Владимира Билкича или Мирослава Лајчака. Заменили су их Каја Калас, Естонка која је у ЕП припадала Савезу либерала и демократа, Марта Кос из словеначког зелено-либералног покрета Слобода, хрватски социјалдемократа Тонино Пицула и прагматично рационални Данац Петер Соренсен.
Нова персонална решења у Бриселу и Стразбуру брину Вучића. Социјалдемократе су издале саопштење у којем се солидаришу са српским студентима. Група Обновимо Европу, коју чине посланици свих либералних партија ЕУ, осудила је насилан одговор на протесте. Зелени такође подржавају студенте.
Београд је одмах кренуо у дипломатску офанзиву. Амбасадама Србије у земљама ЕУ наложено је да шире наратив да су испуњени сви студентски захтеви и да су борба против корупције, одржавање владавине права и јачање институција кључни принципи којима је власт у потпуности посвећена. Звучи цинично. Да је тако, протеста и не би било, па су европосланици, на захтев социјалдемократа, први и једини разматрали ситуацију у Србији. Комесарка Кос изјављује да учешће грађана игра важну улогу у развоју демократског друштва. Пицула подржава студентске захтеве за „еманципацијом друштва од државе” која показује многе карактеристике заробљене државе и хибридног режима.
Ирена Јовева рекла је да су млади људи покретачка снага Србије. „Српски студенти су глас наде и свести целог Балкана”, каже европосланик Матеј Тонин. „Европа не сме да ћути. Није сада време да се ћути, већ да се властима у Србији упути апел да учврсте демократске темеље, јер српски народ заслужује ЕУ будућност”, поручио је Владимир Пребилич из групе либерала и левице.
Очекивана критика протеста стигла је из десничарске групације Патриоте за Европу, посебно од мађарске странке Фидес великог Вучићевог пријатеља Виктора Орбана.
Укључивањем у геостратешке конфронтације СНС покушава да надокнади губитке на домаћем терену. ЕУ делује као да окреће главу од грађана Србије, али само је питање времена колико дуго ће моћи да ћути и игнорише све гласније позиве сопствене јавности да се одреди према племенитим захтевима српске омладине.
Када Вучићева Србија почне да испоручује незадовољство, ствари ће се брзо променити. Свет не жели модел стабилности који води ка опасној нестабилности.
Подели ову вест












Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.