Тржиште, а не популизам

Постоји универзално правило које каже да држава није идеалан власник. Нарочито када се ради о компанијама које послују на конкурентним тржиштима. С друге стране, савремене државе се, у том погледу, различито опредељују – од етатизма до потпуног либерализма.

Током ове деценијенаша држава неколико пута је показивала амбицију да задржи доминантно учешће у власничкој структури појединих предузећа, али и да их подстакне на тржишну утакмицу и ојача њихове регионалне амбиције. На примеру акционарског друштва Телеком Србија то се јаснo види. Први демократски премијер Зоран Ђинђић са својим сарадницима обезбедио је веома повољан откуп 29 одсто акција од страног власника, чиме је власнички удео државе подигнут на четири петине акција. Три године касније држава је снажно подржала Телеком у намери да куповином 65 одсто акција Телекома Српске и гринфилд инвестицијом у Црној Гори постане респектабилан регионални актер. Неретко се може чути да држава има сличне амбиције и са ЕПС-ом.

Да би оваква симбиоза економије и политичког утицаја Србије у региону била дугорочно одржива, а и да би био унапређен ниво контроле и надзора над јавним и државним предузећима, неопходно је да Влада Србије уради неколико ствари. Прво да дефинише која су то класична јавна предузећа која ћеобављати делатности од јавног значаја без реалних изгледа да добију конкуренцију или да буду приватизована. У тој групи могла би да буду јавна предузећа: Србијашуме, Србијаводе, Склоништа, Електромрежа, Транснафта... Друго, влада треба да дефинише која су предузећа изложена или ће бити изложена конкуренцији и какав је план евентуалне приватизације сваког предузећа из те групе.

Нешто од овога већ је урађено. Крајем прошле године, речено је која су топредузећа чије акције би требало да се појаве на берзи у виду иницијалне јавне понуде, тј. да буду бесплатно дељене грађанима. Тада је поменуто шест предузећа: Телеком, ЕПС, НИС, Јат, Галеника и Аеродром „Никола Тесла”. Сада када је дошло до глобалне финансијске кризе могуће јеочекивати другачији развој догађаја и алтернативне видове приватизације. Из поменуте групе предузећа влада реално може да рачуна само на јачање регионалног утицаја ЕПС-а (уз неопходно реструктурисање) и Телекома. Поред њих, кандидат за регионално ширење је и Комерцијална банка која је, попут Телекома, присутна на тржиштима суседних земаља. Исто је и са Србијагасом, али то зависи од развоја догађаја у вези са гасним аранжманом.

Ако држава остане на курсу оваквог економског наступа у региону, требало би да се, преко својих представника, према тим предузећима опходи као сваки други власник,јер власника нико не треба да подсећа на потребу надзора и контроле рада менаџмента.

У сваком случају, врхунски параметри контроле рада државних предузећа која се такмиче с конкуренцијом требало би да буду раст прихода, добити и вредности предузећа, односно позиција коју предузеће заузима на тржишту (market share), уз неопходне независне ревизоре и објављивање финансијских извештаја. Јер тржиште и поређење са конкуренцијом, прецизније од било чега, усмерава рефлекторе на лоше стране управљања компанијом.

Ако се, пак, контрола рада успешних и профитабилних државних предузећа буде сводила на популизам уместо на подизање културе корпоративног управљања, та предузећа ће за кратко време престати да буду успешна. У том случају, било би много боље да их што пре продају.

На крају, помињем показатеље који би требало да утичу на зараде запослених у јавним предузећима, акционарским друштвима са већинским државним уделом у капиталу, односно државним заводима и фондовима. То су: врста предузећа,структура капитала,изложеност конкуренцији,профитабилност, коришћење буџетских субвенција, допринос републичком буџету,квартални и годишњи показатељи успешности,број запослених и приход по броју запослених.