Пленуми су студентски демократски простор

Обраћамо се јавности поводом текста објављеног у дневном листу „Политика” 22. фебруара 2025. године, под насловом „Кад већници пумпају”. У том тексту колега Чедомир Антић, редовни професор на Одељењу за историју Универзитета у Београду – Филозофског факултета, износи низ нетачних навода и неакадемских квалификација о процедурама о доношењу одлука и о раду Наставно-научног већа и Управе Филозофског факултета Универзитета у Београду. Јавности је познато да факултет традиционално негује право на различито мишљење и слободно изражавање. Ипак, у низу јавних наступа професора Антића, у континуитету се, од самог почетка студентске блокаде, износе увреде и малициозне конструкције на рачун професора и управе Филозофског факултета. Сматрамо да је наша дужност да на такве квалификације одговоримо. 
На основу изречених навода стиче се утисак да је одлука о обустави наставе, као вид подршке студентским захтевима, донета супротно важећим процедурама Факултета, као саставног дела Универзитета у Београду. Чињенице су, срећом, лако проверљиве увидом у све донете одлуке, које су доступне и на сајту Филозофског факултета. 
Већа свих девет одељења Филозофског факултета донела су одлуку о прекиду свих облика наставних активности на факултету, на позив студентског пленума, о чему је јавност упозната на конференцији за штампу одржаној на Платоу 9. децембра 2024. године. Седнице седам од девет одељења, као и Кабинета за стране језике, одржане су уживо, а не како се у тексту тврди „већином на даљину”. Одлуке на датим седницама донете су у складу с важећим правилима и процедурама и, наравно, гласовима већине чланова одељења. У највећем броју случајева, у записницима са седница већа одељења, одржаних 5. децембра 2024, извештава се о „једногласној одлуци” и прихватању става Деканског савета од 4. децембра 2024, којим је обустављена настава на факултету. 
Пуну подршку студентским захтевима, као и „управи, наставницима и сарадницима факултета који су стали уз своје студенте”, пружио је и Савет факултета на седници одржаној уживо 12. децембра 2024. године, у чијем су раду, осим запослених на факултету и представника Студентског парламента, учествовали и чланови које је именовала Влада Републике Србије. Поштујући процедуре, на основу одлука одељења донете су одлуке Управе и Наставно-научног већа. Дакле, формулација да су „декан и продекани нешто одлучили” није заснована на чињеницама, нити је таква пракса могућа у институцији која поштује одлуке одељења у свим, па и у овом случају. У том смислу, ирелевантно је да ли се седница Наставно-научног већа, одржана 19–20. децембра 2024. године, одвијала електронски или уживо – претходне одлуке свих одељења потврђене су гласањем чланова Наставно-научног већа на датој седници. 
Имајући у виду да су све седнице Наставно-научног већа предвиђене распоредом за академску 2024/25. годину одржане у складу с важећим календаром, није јасно чиме је мотивисана формулација професора Антића да је 20. фебруара 2025. године „коначно заседало Наставно-научно веће Филозофског факултета у Београду” и да су се за све време студентских блокада наставници „састали само једном”. Наставници Филозофског, као и других факултета Универзитета у Београду, састају се врло често током читавог периода блокаде, окупљени око подршке студентима, и разговарају с њима о важним друштвеним темама, као што су нпр. будућност образовања, аутономија универзитета, друштвена и професионална одговорност, итд. Филозофски факултет је и током блокаде друга кућа оних којима припада – свих студената и запослених на факултету. 
Покушај професора Антића да данашње блокаде српских универзитета упореди с нацистичким затварањем Београдског универзитета 1941–1944. године јесте злонамерна инструментализација историје. Универзитет су 1941. године затворили окупатори, да би спречили побуну која се очекивала од те слободарске установе. 
Сада је ситуација обрнута. Универзитет су „затворили” они којима он и припада – студенти, професори и сви запослени. Блокада је сада средство на путу да се „одблокирају” институције и оствари праведније друштво и држава. Сваки покушај поређења те две ситуације је малициозан, манипулативан и опасан. 
Дакле, став Наставно-научног већа о блокадама је јасан и доследан, о чему сведочи и чињеница да је убедљивом већином одбијен предлог професора Антића да се о њему додатно дискутује и да се измени редослед тачака дневног реда на најновијој седници Наставно-научног већа Филозофског факултета, одржаној уживо 20. фебруара 2025. године. Прецизности ради, наводимо да је професор Антић у тексту изнео још једну нетачну информацију – против његовог предлога је гласало сто четрдесет седам, а не сто седамдесет четири члана Наставно-научног већа, уз седам гласова за и два уздржана. Према томе – ни „магловито” ни „непрозирно”, већ демократски и недвосмислено. 
Пленуми су студентски демократски простор и начин доношења одлука, и до сада су омогућили свим студентима да у њима учествују. Такву могућност имају и студенти и студенткиње професора Антића, који имају и прилику, а сигурно и зрелост и способност да се сами договоре са својим колегама и изборе за своја права, те не видимо зашто би професори у томе требало да посредују. Сигурни смо да је јавност свесна, као и колега Антић, да би студенти универзитета у Србији већ увелико били „у клупама”, на испитима, а неки од њих и на студијама ван земље, да су студентски захтеви испуњени. За разлику од професора Антића, ми не знамо шта се дешава у кабинетима „страних влада и обавештајних служби”, али знамо да је Алијанса европских универзитета „Цирцле У”, чији је члан Универзитет у Београду, снажно подржала студентске захтеве, изражавајући забринутост због притисака на аутономију универзитета и слободу изражавања. 
На седници Наставно-научног већа Филозофског факултета одржаној 20. фебруара, са задовољством смо могли да чујемо одговоран, паметан и одмерен наступ представника студената. Оштро осуђујемо начин на који о њему говори професор Антић – његов професор, који би требало да буде и педагог. Од студената увек, а нарочито последњих месеци, можемо много да научимо, нпр. о уважавању колега, академском понашању, поштовању етичког кодекса и дискутовању тема унутар институција, уместо омаловажавања у медијима. 
Било да је тачка дневног реда на првом или двадесет петом месту, реч су добили сви који су желели да говоре, а обављено је и гласање. Тиме смо на достојанствен и академски начин исказали своје мишљење о студентским захтевима, што је колега Антић, из њему познатих разлога, описао као реакцију „ћутолога и жаморника”. Аплаузе су добили и представник студената, професори, и декан – за храброст, за духовитост (или је она забрањена у академским институцијама?) и за доследну борбу за академску и друштвену одговорност. Времена су турбулентна, али вредности су вечите – на пример, академска честитост, која подразумева заснивање исказа на чињеницама, као и основна колегијалност. Најзад, у нечему се слажемо са колегом Антићем – и ми се питамо „да ли ће после свега макар неке бити стид”.

*Наставници и сарадници – чланови Наставно-научног већа Филозофског факултета Универзитета у Београду