Тајна моћ Саше Поповића

Господар музичке индустрије Србије и региона, творац српског културног империјализма који је својом музиком опио Балкан преминуо је пре неколико дана у Београду и нимало није случајно што су све комерцијалне телевизије сахрану Саше Поповића испратиле као Титову. У његовој револуционарној грандовској државотворној постмодерни, десетине хиљада девојчица и дечака одлазиле су на бесмислене аудиције које је осмислио бриљантни хармоникаш пророк, створивши народњачку земљу из снова. Све те девојчице и дечаци, израсли у врхунске музичке звезде, остали су његови највећи поданици, а фама о слаткастом животу који им је нудио Сале претворила се у зашећерени српски сан, потом и идеологију, овековечену паролом: „То је живот твој и мој, ој, Мораво, ој!” 
И док многи данас говоре о њему као о цару естраде, Саша Поповић је у исто време био симбол једног времена, када је народни мелос у Југославији био много више од музике. Био је то владајући музички микс маса у којем су се препознавали сви – од радника и сељака до поштене интелигенције, од министара и службеника до последњих губитника који су тражили утеху у спортским халама, на стадионима или у забаченим кафанама сивих предграђа или опустелих села. Тамо где се јауче, лелече или слави уз хитове највећих народњачких грла. У земљи где је постојала већ израђена естрадна номенклатура, од Раке Ђокића наовамо, која је владала и у исто време била вољена и омражена, често проглашавана као произвођач шунда, Поповић је израстао у њеног врховног проповедника. 
Можда и зато што нико као он није успео да споји хармонику дугметару, мини-сукње, шљокице и рефлекторе са елитним имиџом, а да истовремено не изгуби на аутентичности. Своју хармонику дугметару, коју је савршено свирао, одложио је на страну, а онда се прихватио дигитрона, свестан да је пред њим тржиште које треба најпре преобликовати, а затим и покорити. 

Иако је јавност, нарочито она која се успављује на Шопеновим етидама, често минимизирала и оспоравала његов таленат, Саша Поповић је знао много боље од њих како како да прода илузију, обликујући и стварајући култ Лепе Брене у пародичном и истовремено бриљантном бенду „Слатки грех”, а потом да је осамостали, претвори је у жену моћнију од Милке Планинц, а онда створи њене реплике, као на траци, у својој транцизионој империји – „Гранд продукцији”. 
У глобализованом свету, у којем је банална забава постала сама себи сврха и где влада таблоидна борба без скрупула, милости и без стида, Сале је постао пигмалион тинејџеркама и тинејџерима који су сањали да музички освоје како Србију, тако и читаву околину. Он је био доказ да можда није кључно да будете омиљени или поштовани, већ да створите оно што је немогуће – да људи коначно схвате да је Саша био тај који ствара њихов свет. И када то нису знали и када су се томе дубоко опирали. То је била Сашина магија! Зато је он несумњиво био један од најважнијих људи нашег времена. И за оне који желе да прочитају, а не само да певају. 
Ту је, у тој жанровској мешавини, створена најмоћнија индустрија популарне музике која је одјекивала из сваке кафане, из сваке дискотеке или хотела са пет звездица. Он је био диригент који је створио симфонију спонзорстава, менаџера и музике која је постала више од звука – постала је популарна култура. 
Ако је некада био шеф оркестра и композитор јефтиних народњачких песмица, што је само доказ да је време највећи критичар, јер су песме некада сматране савршенством бесмисла постале класика, попут Брениних „Миле воли диско” или „Дуге ноге за гледање”, Саша је схватио да, ако жели да освоји свет, мора да узме и нешто од њега. Тако су се препознали, свет и он. То је значило да је у песмама које је производио или наручивао смањио количине хармонике и источњачког мелоса, а увео гламур класичног попа. Отуда толика количина забуне, када нема много разлике између музике и концертне бине Бијонсе и Александре Пријовић или Тање Савић. Ако сте хтели глобално село, добили сте га! 
Шта је схватио Саша? Хармоникаш са шишкама и наочарима с великом диоптријом, који је одударао од стереотипа о мачо-музикантима од два метра који су славу стекли тако што су једном руком цепали по дугметари, а другом по конобарицама, укапирао је да је дошло време да и симболични и мелодијски оконча првобитну акумулацију капитала. Време турбо-фолка је истицало, како за извођаче, тако и за слушаоце. Уместо цајки певаљки које су служиле као пратиље пуцачима, трокрилним ормарима, ћелавцима, џиберима и новорођеним акцизним магнатима, требали су нови естрадни уметници за публику која је чинила завршну фазу транзиције – епоху силиконског неолиберализма. Отуда још једна врста забуне: поједине певачице, интелектуалке и министарке необично личе једна на другу. Можда деле истог пластичног хирурга? 
Саша ствара нови жанровски правац, сахрањујући турбо-фолк и рађајући нови – турбо-поп. Разумео је добро да хармоника не сме да нестане из нове мелодике, како би успомене из родног краја остале, као кључна нит. Или свилен конац новог музичког правца. 
Као човек који је својим генијалним смислом за бизнис препознао тржиште, Поповић је створио свет у којем су певачице и певачи постајали хероји популарне културе. Кроз своју продукцијску кућу, кроз повезивање с медијима, он је створио и тржиште које је цветало на истом таласу који је повукао естраду у свет измишљене светлости и гламура. И тако је свет прогледао: нова народна музика није била само музички правац, постала је начин живота. 
Али питање је колико је тај „начин живота” имао душу Лепе Лукић, Тозовца или Мирослава Илића? Јер када се све све спакује у злато, спонзорисане рекламе и спотове, увек се постави питање: где је у том урнебесном миксу уметност? Одговор је једноставан. Кроз турбо-поп или нове народњаке, уметност је постала производ. Поповић је, баш као и сваки савремени маркетиншки геније, од музике направио нешто што је много више личило на потрошни производ него на дубоку креативност. Ипак, то што је створио није био губитак уметности, већ њена нуспојава, својеврсни естрадни реализам, где свака певачица постаје хероина народне митологије, а свака песма постаје химна махом тмурне свакодневице. 
Кроз све те златне године турбо-попа, тајна моћ Саше Поповића била је дубоко укорењена у сваком кутку бивше Југославије. Свака кафана, свака прослава, свака слава – све је звучало исто. Одувек је постојала потреба за музиком која није само одјекивала, него је и испуњавала културни вакуум. Сале је у том вакууму био онај који је затражио да сви подигну руке и запевају. Из стварне улазили су у његову реалност. 
Али иако су нови народњаци узели сав примат у свету забаве, Сале није био лишен критика. Напротив. Многи су тврдили да је створио културну лаж, да је нудио јако лако скројене мелодије и текстове без дубље поруке. Фућкало се Салету за то, јер је знао да ће неки од садашњих проточних хитова за једно лето, за двадесетак година постати класика народне музике. 
Зато његов утицај на културну сцену Србије и региона није био само у стварању звука. Он је поставио темеље за стварање нове културне парадигме, где је најважнији циљ забавити масу и узети лову. Тако је постао не само музички магнат већ културни, друштвени, а, богами, и политички феномен. Постао је особа коју су људи волели, али и замерали му, управо зато што је био непобедиви хегемон. Да, турбо-поп или нови правац народне музике постао је симбол времена у којем је важно да будеш виђен и да те сви чују, да будеш део тог бљештавог, али често плитког света. И као што ниједна песма није остала само на првом стиху, без рефрена, тако ни Саша Поповић није остао само на првом кораку. Он је, као онај дечко са златним кључем, отворио врата културног света, која су до тада била закључана. А сада, када се погледа уназад, јасно је: Саша Поповић није само обликовао нову народну музику, он је обликовао животе који су, колико год површни били, постали неизбежан део идентитета Балкана. Није овде реч о Отвореном Балкану, већ о Гранд Балкану!