Одолели смо притисцима када смо судили за атентат на Зорана Ђинђића

Србија ће 12. марта обележити 22 године од атентата на првог демократског премијера, доктора Зорана Ђинђића. Судија Апелационог суда у Београду Милимир Лукић говори за „Политику” о томе како је из угла судије изгледао процес оптуженима који је трајао три и по године. 
– Премијер Ђинђић је политичар који је покретао бројне промене у друштву. Његова политичка визија је била пресудна да се уопште крене у борбу против организованог криминала и то на један нови радикалан начин – правним механизмима који до тада нису постојали у нашој правној пракси и доктрини. Већ почетком 2003. године, спровођене су радње конституисања посебног одељења Окружног суда у Београду, познатијег као Специјални суд, а истовремено су били успостављени органи тужилаштва и полиције. То је време када се кренуло у одсудну борбу са организованим криминалом – каже судија Лукић.

На ове радње државе, организовани криминал је брутално одговорио 12. марта 2003. године. Као гром је одјекнула вест, убијен је Премијер Ђинђић. 
– Сећам се неверице и зебње у погледима запослених и судија тог трагичног дана. Велика је животна иронија да управо током кривичног поступка пред Специјалним судом, за убиство премијера Ђинђића, на површину исплива непријатна истина. Постала је видљива дубина пошасти коју зовемо организовани криминал. Друштво је било тешко оболело, организовани криминал је преплавио улице градова, манифестујући се бруталним убиствима, отмицама виђенијих људи, јефтиним опијатима, а оно што је по безбедност свих грађана било најопасније – постао је део институција државе, посебно безбедносног сектора. Запањујућа је чињеница да су осумњиченог, у време саме организације атентата, који је и шеф те криминалне организације, обезбеђивала 24 сата два припадника безбедносних служби Државне безбедности, са дугим цевима – подсећа судија Милимир Лукић.  
Истиче да је и поред незапамћене опструкције једног судског процеса, у највећем делу у режији тадашње Демократске странке Србије, судско веће одолело притисцима, професионално судило, успешно окончало поступак пресудом, огласило кривим 12 оптужених, осудивши их на укупно 378 година робије. 
Овом пресудом Милорад Улемек осуђен је на 40 година затвора за кривично дело удруживање ради противуставне делатности и убиство у покушају, а оптужени Звездан Јовановић за кривична дела убиство највишег представника државне заједнице и држава чланица, убиство у покушају и удруживање ради непријатељске делатности, такође је осуђен на 40 година затвора.  
– Врховни суд је 29. децембра потврдио пресуду свим оптуженима осим Сретку Калинићу, коме је казна преиначена са 35 година затвора на 30, Жељку Тојаги са 30 на 15 и Душану Крсмановићу са 30 на 20 година затвора. Одлука је проверена и потврђена и пред судом трећег степена – подсећа наш саговорник. 
Већ 22 године судија Милимир Лукић свакодневно се суочава са предметима и окривљенима за најтежа кривична дела организованог криминала, од тешких убистава, отмица, трговине дрогом до злоупотребе службеног положаја.
– Од оснивања посебног одељења до данас поступам у предметима организованог криминала. Те, сада давне 2003. године, деветоро судија је дало сагласност и почело да суди предмете организованог криминала, а у одељењу је радило и двоје истражних судија. Већина тих колега са којима сам кренуо тада да радим сада је у пензији – казао је Лукић. 
Као судија Специјалног суда, изрекао је у првостепеном поступку 14 најтежих казни затвора – у трајању од 40 година, које су потврђене у другом степену, а осуђеници се налазе на издржавању казне. 
– Само у једном кривичном предмету, судско веће, којим сам председавао, осудило је 26 припадника земунског клана на укупно 465 година затвора за кривична дела злочиначко удруживање, 18 убистава и тешких убистава, три отмице и два терористичка напада. Пресуда је написана на 1.002 странице и била најобимнија кривична пресуда у српском правосуђу – каже судија Лукић. 
Из разлога безбедности Врховни суд Србије је жалбе на ту првостепену пресуду разматрао у судници Окружног затвора у Београду.  
– Током овог поступка, недвосмислено је утврђено да је земунски клан имао знатан утицај на политичку, извршну, судску власт и медије, да је у то време, успоставио монопол у сфери криминала, што је ову криминалну организацију сврстало у најопаснији облик организованог криминала који се уопште појавио и деловао у Србији – нагласио је Милимир Лукић. 
Од 2010. године прелази у Апелациони суд у Београду, поново у Посебно одељење за организовани криминал, где поступа по жалбама на пресуде Посебног одељења за организовани криминал Вишег суда у Београду, али и у случајевима „класичног” криминала. 
Потписао је две правноснажне пресуде на доживотну казну затвора. Реч је о тешким убиствима која су се догодила у Београду. Због пљачке и убиства власника мењачнице 2019. године, окривљени Бранислав Муратагић био је првостепено осуђен на 20 година затвора, али је Апелациони суд преиначио одлуку и осудио га на доживотну казну. Друга је пресуда којом је Радомир Благојевић осуђен на доживотни затвор због тога што је 2020. године жену полио бензином и запалио, услед чега је она преминула у болници. То су прве и за сада једине правноснажне осуде на доживотну казну затвора у београдском Апелационом суду. 
– Нерадо се присећам посебно ових кривичних предмета са доживотном казном затвора, јер иза сваке од ових казни стоји ужасна лична трагедија где су изгубљени животи невиних људи – казао је судија Милимир Лукић. 
Будући да је доживотни затвор код нас уведен тек крајем 2019. године, питамо да ли би се можда у неким предметима организованог криминала, где је изрекао казне од 40 година затвора, данас пре определио за казну доживотног затвора.
– Мислим да би се једном будућом анализом дошло до одговора да ли је, и у ком виду, ова најтежа временска казна остварила своје ефекте. Оно што свакако знам јесте да је добро за само одлучивање у било ком кривичном поступку да судија има шири спектар могућих законских решења у погледу изрицања кривичних санкција за учињено кривично дело, јер сваки кривични случај и сам учинилац дела, прича су за себе и одлука мора да носи тај индивидуални печат – истакао је Лукић. 
Уколико судија нема на располагању ту могућност и лимитиран је врстом или висином казне, онда, истиче судија Лукић, може доћи до изрицања неадекватне одлуке о санкцији, која је врло важан део кривичне одлуке, а све то без воље или намере судије који суди и потписује одлуку.