Захваљујући трансплантацији могућ је повратак нормалном животу

Ивана Милановић, члан Удружења „Заједно за нови живот”

Живим у једном месту које се зове Макресан поред Крушевца. За бубрежну болест сазнала сам 2009. године, када заправо и почиње моје прво лечење на Војномедицинској академији.

Након краћег лечења, дијализа је била неопходна и због тога је 2010. отпочео хронични програм хемодијализе у Крушевцу, када постајем и инвалидски пензионер.

Истовремено је урађена обрада за кадеверичну трансплантацију бубрега и стављена сам на листу чекања. Живе сроднике нисам имала јер је моја мама премула када сам имала шест година, а моја сестра Јелена, која такође има овај проблем, три године. Мајка је преминула од исте дијагнозе од које смо сестра и ја касније оболеле.

Бака и дека су били стари и болесни и није постојала могућност да нам они помогну.

Моја сестра се разболела 2003. године, када је и кренула на дијализу, а 2005. године наша тетка, очева сестра, донирала јој је бубрег.

А онда се догодио још један шок – 2006. године сестра и ја остајемо без тате, који је преминуо… Наставиле смо да бринемо о баки и деки.

Срећан тренутак нам се догодио 2012. године, када је, након трансплантације, моја сестра родила девојчицу. Лекари у Београду су захтевали да се она породи природним путем, да би након порођаја донирани теткин бубрег престао да ради.

Од тада смо обе на хемодијализи и на листи чекања за трансплантацију бубрега. Наши животи су се претворили у одласке на дијализу, чување двоје старих људи и једне мале девојчице, пошто је Јелена самохрани родитељ.

Сећам се 6. јуна 2015. године, када сам кретала на дијализу и када ми је зазвонио телефон. Добила сам позив из Клиничког центра Ниш за потенцијалну кадеверичну трансплантацију.

Иначе, пре тога била сам позивана осам пута у Клинички центар Србије, али, нажалост, нисам била подударна са донорима.

Тог 6. јуна отишла сам у Ниш, радили су нам анализе, било нас је неколико и чекали смо сви уплашени, трудили смо се да разговарамо, али сви смо имали трему и страх. Тог 6. јуна 2015. године постала сам први пут „подударна” са донором и тог поподнева ушла сам и у операциону салу. Једва сам чекала тај моменат, иако са великим страхом. Када сам се пробудила доктори и сестре су били поред мене и рекли да се не бринем, да је све добро прошло. Прво сам се напила воде...

Данас нормално живим, идем на редовне контроле у Клинички центар Ниш.

Могу да путујем, да једем, пијем течности колико ми прија, све оно што на на дијализи нисам могла. Једноставно, водим нормалан живот.

Велику захвалност дугујем породици донора која ми је спасила живот и помогла да живим нормално, али и УКЦ Ниш, клиници за нефрологију, где и данас идем на контроле, сестрама које су биле поред мене и највише хвала мојој докторки, професорки Бранки Митић, нефрологу, која и дан-данас брине о мом здрављу. Велику захвалност дугујем и Клиници за кардиохирургију и проф. др Драгану Милићу и његовом тиму, где је и

урађена трансплантација.

Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну – да дочека позив који сам ја дочекала захваљујући хуманости људи који су дали сагласност за донирање органа, а на ту жељу моја сестра Јелена Попара чека већ 13 година…

Приредила Данијела Давидов Кесар