Не могу се предвидети последице војне интервенције

На јучерашњи дан пре 22 године председник Сједињених Америчких Држава Џорџ В. Буш најавио је разоружавање Ирака, ослобађање народа који ту живи и заштиту света од велике опасности. Неколико сати касније експлозије су осветлиле ноћно небо над Багдадом, а операција „Ирачка слобода” званично је почела. Коалиција од 48 земаља предвођених САД освојила је Багдад за нешто више од три недеље, демонстрирајући силу против армије која је тада имала око 400.000 војника. Међутим, у годинама које су уследиле, Америка је остала заробљена у песку Арабијске пустиње, у борби против сунитских џихадиста, незадовољних припадника Бас партије Садама Хусеина и шиитских милитаната, као и у неуспелом покушају изградње ирачке нације. Барак Обама повукао је америчке трупе 2011, када су САД већ изгубиле око 4.600 својих војника, док је страдало најмање 270.000 Ирачана, углавном цивила, према процени „Costs of War Project” Универзитета Браун. Ипак Обама је војску вратио назад три године касније, када је Исламска држава (ИСИС) заузела велике делове Ирака и Сирије. Након Доналда Трампа, Џозефа Бајдена, па опет Трампа, у Ираку је и даље стационирано око 2.500 америчких војника, који би, барем према најавама, требало да се повуку наредне године.

„Нисмо размишљали о дугорочном присуству. Све се десило изненада, и онда смо били приморани да останемо тамо. Направили смо много грешака. Расформирали смо ирачку војску и Бас странку. Било је то хаотично време”, каже за „Политику” амерички дипломата Џон Б. Крејг, осврћући се на одлуку да се распусти огромна армија, што је допринело јачању побуне и, према неким историчарима, настанку ИСИС-а. Крејг, као некадашњи специјални помоћник председника за борбу против тероризма у администрацији Буша Млађег, бивши амбасадор САД у Оману, као и шеф Канцеларије за послове Арапског полуострва у Бироу за блискоисточна питања при Стејт департменту, истиче за наш лист да се последице неких грешака од пре две деценије и даље осећају.

„У то време, Техеран нам је помагао у Авганистану, што је доносиоце одлука – председника Буша, потпредседника Дика Чејнија, државног секретара Доналда Рамсфелда – навело да помисле да ће Иран остати неутралан. Међутим, то се није догодило. Грешка је што нисмо затворили границу са Ираном, па ју је Иранска револуционарна гарда прешла и сада су шиитске милиције највећи проблем у Ираку. Још немамо решење и нико не може са сигурношћу да каже шта ће бити”, наводи Крејг. Према његовим речима, поука из инвазије на Ирак 2003, односно ослобађања Ирака, како је он зове, јесте та што се употребом силе за промену ситуације не може предвидети даљи ток догађаја.

„Сједињене Државе су веровале да ће сами Ирачани подржати ослобођење Ирака. Нисмо разумели енергију која ће произаћи – ни у погледу унутрашњих сукоба, ни у погледу иранског утицаја. Ирак је за Иран био главни непријатељ, и они су то видели као прилику да стекну већи утицај. Са друге стране, Осама бин Ладен је пребацио своје снаге из Авганистана у Ирак и почео да нас напада тамо. Дакле, лекција је јасна – не можете предвидети последице војне интервенције”, објашњава амерички дипломата. Како додаје, о судбини Ирака шапутало се још током председничких избора 2000. године, али је након терористичког напада 11. септембра наредне године Авганистан доспео у први план.

„Чејни и Рамсфелд су били део групе неоконзервативаца који су желели да се реше Садама Хусеина, сматрајући га лошим актером, који је угњетавао свој народ и изазивао проблеме широм Блиског истока. Када смо већ имали војне снаге у Авганистану, била је лака одлука да их преусмеримо и у Ирак”, каже Крејг.

На наше питање да ли то значи да је Дик Чејни заиста имао огроман утицај на Буша Млађег, што је дуго тема спекулација, нарочито након филма „Вајс”, Крејг је уз осмех, само кратко одговорио: „Да.”

Обавештајни подаци о оружју за масовно уништење су исфабриковани

Највећа контроверза рата у Ираку била је та да Садам Хусеин наводно поседује оружје за масовно уништење, које је послужило као оправдање за покретање војне интервенције. Међутим, оно никад није пронађено.

„У првим америчким плановима за ослобађање Ирака није се помињало оружје за масовно уништење. То је био политички потез за добијање шире међународне подршке. Све је почело јер су европски лидер попут Жака Ширака и Герхарда Шредера првобитно подржали интервенцију у мају и јуну 2002, али су потом одустали од подршке. Након тога су кренуле приче о оружју за масовно уништење, а поједини обавештајни подаци о томе су били фабриковани, што се касније утврдило. Ја сам напустио Белу кућу неколико месеци раније, тако да нисам имао никакву улогу у вези са тим”, закључио је Крејг.