Историјска прича о положају глумца у времену кризе

 „Централа за хумор” најновији је драмски текст вишеструко награђиваног младог писца и драматурга Ђорђа Косића. Настао је на основу документарне грађе и бави се стварним догађајима и личностима у окупираном Београду током Другог светског рата. Премијерно га је на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду поставила редитељка Оља Ђорђевић. Први сусрет са публиком је вечерас од 20.30 сати у овом сценском простору.

Јунаци ове трагикомедије су популарни глумци Народног позоришта у Београду тога времена Александар Цветковић, Јован Танић, Љубинка Бобић, Жанка Стокић, Никола Поповић и Мирко Милисављевић. Неки од њих, паралелно су играли и у „Централи за хумор”, позоришној трупи која је изводила водвиље, скечеве, хумористичке и вокалне нумере за пуку забаву публике у периоду пред и током окупације Београда у Другом светском рату, а због тих ангажмана суђено им је у новембру 1944. године.

Драматург Јефимија Секуловић, костимограф Марија Марковић Милојев, сценограф Љубица Поповић, асистент сценографа Јасна Сарамандић, композитор Ирена Поповић Драговић, кореограф Андреја Кулешевић, дизајнер светла Никола Завишић и Љиљана Мркић Поповић која је обликовала сценски говор – потписују се као уметнички тим овог позоришног дела у којем су улоге додељене Радовану Вујовићу (Александар Цветковић), Милошу Ђорђевићу (Јован Танић), Јовану Јовановићу (Никола Поповић), Вањи Милачић (Жанка Стокић), Павлу Јеринићу (Мирко Милисављевић) и Сузани Лукић (Љубинка Бобић).

– Историјска прича о тим људима, односно о положају глумца у времену кризе је сама по себи узбудљива и тиче се свих нас. Она је наше историјско наслеђе из једног од најмрачнијих периода на овим просторима. Нисам желео да намећем било какву експлицитну поруку. Публика није неука и не долази у позориште да добије моју или било чију лекцију. Чврстог сам уверења да је оно што људе враћа позоришту првенствено потреба за причом: за људским судбинама и разумевањем механизама који их покрећу, било да су они лични, друштвени било историјски. Критичко мишљење развија се кроз постављање питања, а не наметање одговора – каже Ђорђе Косић и додаје:

– У преплитању ратне и позоришне стварности, поставља се питање шта је за осуду у околностима у којима је живети опасно по живот, и ко уопште има право да доноси пресуде. „Централа за хумор” инспирисана је истинитим догађајима и личностима, и у њиховом случају, пресуда је била брза и без права на одбрану, за неке – на смрт. У нашој представи личности које су средином прошлог века наступале на сцени Народног позоришта појављују се на њој поново, наравно овога пута као измаштани драмски ликови, плодови пишчеве фикције, да одбране свако своју позицију.

Редитељки Ољи Ђорђевић ово ће бити прва режија у Народном позоришту у Београду. Узбуђење и трема због тога су додатно појачани.

– И данас се може водити полемика о томе да ли је било исправно играти представе за време окупације. И данас нас искључивости са свих страна и уверење у сопствену правичност до те мере заслепљују, да се, без икаквих проблема, лако окрећемо против оних који су нам до јуче били блиски. Време је за рехабилитацију Цветковића и Танића, али време је и за комплетну рехабилитацију наше свести – каже Ољи Ђорђевић, док драматург Јефимија Секуловић открива да је представа саткана кроз сећања два главна лика и глумца – Јована Танића и Александра Цветковића.