Ко су балије, а шта је балинлук

Кладим се да не знате баш прецизно шта значи балија, балинкура, балинлук, иако можда мислите да знате. За утеху, ни у Босни, где се овај турцизам масовно користи, нису баш начисто. Према референтном лексикону „Турцизми у српско-хрватском језику” Абдулаха Шкаљића: неук, припрост, народски. Неспорно је да балија има пејоративно значење, али постоје и нијансе. Није исто ако за некога кажемо да је необразован или пак да је примитиван. Значење појмова се историјски помера и мења, што често производи контроверзе и конфузију у комуникацији. 
Када је реч о изразу балинлук, можда кључну улогу извела је комунистичка пропаганда паролом „усташе су изроди хрватског народа, четници изроди српског, а балије муслиманског народа”. Пре свега скандалозна је симетрија која је направљена између усташтва и четништва. Усташког покрета, који је био екстремно фашистички, квислиншки, директно идеолошки, политички и војно везан за Мусолинијев и Хитлеров окупаторски режим, с геноцидним програмом истребљења српског народа, и четничког, који је био антифашистички покрет против окупације Трећег рајха и конкурент Титовим партизанима. Ово потоње је и било разлог изједначавања, јер је Дража Михајловић код западних савезника основано носио ореол „првог герилца у окупираној Европи”. САД су одликовале саборца у антихитлеровској коалицији, Де Гол се заузимао код Тита за живот колеге с војне академије у Француској. 
А затим, оно што нас овом приликом посебно интересује, балије су укључене у ову тријаду непријатеља као пандан усташама и четницима, без икакве компаративне логике. Балија, према Абдулаху Шкаљићу, значи напросто – припрост, неук, примитиван, сељачина. И муслимани у БиХ баш у том значењу и користе реч балија, а балијско понашање означавају као балинлук. У говорном језику у БиХ балинлук се изговара као балилук, односно глас „н” се гута, али се поново јавља у женском роду – балинкура. 
Дакле, у појму балија нема баш ништа ни идеолошко ни политичко, као што је случај са усташа и четник. Како је и зашто дошло до мешања јабука и крушака? Зашто, рецимо, „изроди српског и хрватског народа” нису почашћени бенигном квалификацијом да су сељачине, примитивци, неуки људи, што би и њих амнестирало пред послератним судовима за колаборацију с окупатором? Штавише, класно би их приближило носиоцима радничко-сељачке револуције. Иако су се масовно придружили усташама, чак и есесовцима, у симболичном броју и четницима, те касно, често и принудно, и партизанима, само су муслимани имали привилегију да буду балије. Тако је на крају испало да су муслимани били партизани, а њихови изроди – сељачине, примитивци, неуки људи. Због балилука се није ишло на дугогодишњу робију с принудним радом због непријатељског деловања. Доследно томе, један савремени бошњачки проф. др поносно је закључио да „у БиХ, за разлику од Срба и Хрвата, једино муслимани нису имали квислиншке јединице”. 
Како? Па, ето, лепо: муслимани усташе били су хрватско цвеће, муслимани четници били су Срби, а муслимани партизани били су национално неопредељени Југословени. Нису били нација, па нису могли да буду ни националисти, а онда ни шовинисти, ни фашисти. На изборима 1990. СДА у називу није помињала да је муслиманска, а ратне муслиманске формације – Зелене беретке, Патриотска лига, Босна... – бориле су се под фирмом Армија БиХ. И бог те веселио! 
Повод за ову анализу је књига „Алија: Улема или балија”, коју сам у коауторству с Дарком Танасковићем објавио уочи Нове године (Лагуна, Бгд. 2024). Већ наредних недеља у ФБиХ појавиле су се реакције на други део наслова. Или нису читали даље од наслова на корицама, или су прочитали све па на садржај мимо наслова немају примедбе. Да су имало размислили над насловом, приметили би да се „балија” ставља у упитну алтернативу с „улема” (врхунски зналац ислама), да су прочитали уводне странице наишли би на Шкаљићево тумачење турцизама, којег смо се држали. Најзад, да су прочитали 300 страница књиге утврдили би да нигде нисмо написали да Алија јесте балија, а негативне оцене личности и дела А. И., махом смо цитирали бошњачке ауторе нпр. Хаверића, Бутуровића, Ченгића. Тарик Хаверић пише: „У четврт стољећа Изетбеговић и његови насљедници, духовни и биолошки, успјели су да релативни напредак секуларизираних Муслимана у Југославији претворе у апсолутни суноврат реисламизираних Бошњака у БиХ.” Аднан Бутуровић пише: „Народ је желио вођу. Било каквог, само да је муслиман. Остале особине вође никад нису интересовале већину Алијиних гласача.” Емир Кустурица је најближи квалификацији да је Алија био балија: „Човјек са лажно замишљеном фацом, до краја је у себи исцрпио ужас празнине чије посљедице ће дуго плаћати његови сународници. Да је видио мало даље од Скендерије, да је и имао мрву образовања и да није, прикривено, мрзио Србе...” 
Зашто ли их је оно „балија” толико увредило и расрдило? У свим балканском народима доминирају сељаци, с мало школе, необразовани и неотесани, примитивног понашања, само што они то у својим редовима зову балије, а хришћани – затуцани, сељачине, сировине, неотесани, Срби у БиХ су преузели израз балија, али опет у другом значењу. Балија је „екстремни муслиман”, „муслиман са дна каце”, „муслиманчина”, „муслиман који мрзи хришћане”. Има негативно значење, али не у смислу потцењивања и презира, него непријатељског и опасног. Током рата 1992–1995. борци ВРС су их звали Турци или балије, као и ови њих „србочетници” или „хајдуци и вукови из републике шумске”, што је било нека мотивациона евокација на раније међусобне ратове. 
Изгледа да важан извор бошњачке преосетљивости на реч балија потиче од 1995. Бошњаци су психолошку компензацију за дефакто капитулацију у Дејтону пронашли у племенитости свога беговата наспрам хришћанске сиротиње раје која је кулучила у пољу. Једни су живели у градским чаршијама и били отмени грађани, а други у околним селима и били неотесане сељачине. „Добри Бошњани” нису починили злочине и разарања, него су се само витешки бранили од спољног и унутрашњег агресора на само њихову Босну. „Дошли дивљи да отерају питоме!” Мухамед Филиповић је објашњавао лорду Овену како је „његова аристократска лоза много старија”. Адил Зулфикарпашић је свим Ченгићима, Куленовићима, Филиповићима и др., којима се броја не зна, а под истим презименом има и Срба и Хрвата, уз име додавао титулу бег, (Фадил-бег, Асим-бег, Сабахудин-бег...). Мог пријатеља, коме је рахметли отац био скретничар на железници, а мајка домаћица, насмејавао је убеђивањем да има право на беговску титулу. При таквој колективно умишљеној моралној супериорности поражених, назвати балијом човека који је био „први у Бошњака”, ког су следили макар и у поразу, представља увреду за све њих. Због парафеудалних односа (закаснела нација) и потомци балија су се клањали потомцима бегова, а ови на њих гледали као на бивше измећаре, потркуше, никоговиће. Рецимо, кућне помоћнице и бединерице муслиманке и Муслиманке, што је у социјализму за млађе девојке из унутрашњости било само прелазно занимање, нерадо су радиле код национално и верски својих због таквог односа. Није било заједничке кафе с послодавцима, нити је за њих било места на породичним обедима као у хришћана. Традиција унутрашњих односа беговат-балилук у муслиманској верској и националној заједници учинила је да су безмало сви трагали и „проналазили” беговске претке и волели да се тиме хвале. У „пустом турском” намножило их се толико да је средњовековна Босна морала имати милионе хришћана да ринтају за потребе Порте и беговата. 
На ту умишљену племениташку супериорност после грађанског рата накалемила се морална супериорност жртве поражених у рату, који су сами изазвали. Назвати балијом човека који је био „први у Бошњака”, ког су следили макар и у пораз, представља увреду за све њих. Сам Изетбеговић се, истина, никад није директно позивао на беговско порекло, али је волео да прича како је његов предак поседовао Аду Циганлију и имао надимак Биоградлија, што ће рећи да су га устаници, „хајдуци и вуци” протерали из Београда, а онда још привремено окупирали пола БиХ. Заиста, како за једног бега написати да „неки имају дилему да је можда био балија”? Па када су аутори још из „шумске” и „агресорске”, мало је рећи да је недопустиво. И апсолутно заслужује масовну мобилизацију бошњачких и пробошњачких интелектуалних снага, као и Шмитову нову измену кривичног закона БиХ, којом се Србима забрањује употреба речи балија и балинкура. Е то се, да простите, зове балилук или банлилук.
*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа