Ивањичанин који је први спознао „Горски Вијенац”

Ивањица – Безмало четврт века библиотека у Ивањици носи име Светислава Вуловића (1847–1898), зачетника праве књижевне критике, једног од првих српских академика, ректора београдске Велике школе... Ипак, међу ововременим ивањичким поклоницима књиге који свраћају у то читалиште тек понеко зна о Вуловићевим трајним траговима у тумачењу највреднијих дела српске књижевности.

А они су заиста дубоки, сведочи запис о Светиславу Вуловићу који је у својој књизи „Ивањички академици” (у издању библиотеке) почетком ове деценије објавио Емилијан Протић. Аутор уз животопис тог ствараоца из 19. века, родом Ивањичанина, наводи и шта су учени о њему писали.

„Као професор историје српске књижевности, Вуловић је јако утицао на млађи нараштај. Његови судови о појединим писцима прешли су не само у школу но и у велику читалачку публику. Треба имати на уму да је он у свим тим пословима био самоук, да се историји књижевности ни код кога није учио, да се васпитавао само у Србији и да у то доба те ствари готово нико није радио”, записао је Јован Скерлић.

„Вуловић је био Скерлићев претходник који је настојао да књижевну критику и књижевноисторијске студије уздигне на европску висину”, истицао је књижевни историчар Живомир Младеновић. „Први наш критичар од формата је Светислав Вуловић. Унео је у српску критику свежину осећања, непосредност доживљаја и неспутаност утиска”, забележио је Јован Деретић.

„Праве књижевне критике пре Вуловића и нема, он је ударио основе својим књижевним монографијама о Сими Милутиновићу, Ђури Јакшићу, Његошу, Бранку Радичевићу. Није се могао отети чари Његошевог дела које је стављао изнад дела свих наших писаца”, писао је професор Филолошког факултета Радмило Димитријевић.

У том смислу се овим записом у књизи „Ивањички академици” надовезује Емилијан Протић: „Тек кад је Светислав Вуловић узео у руке ’Горски вијенац’, после дугог глувила међу тадашњим критичарима и професорима, он је на прави начин прочитан. Није крио одушевљење: ’Горски вијенац’ је низ бисера који ти никад не може досадити гледати. То су свете бројанице песничке, за тренутке кад се душа поезијом осами. Свако је зрно свето и свако је од чудотворног дрвета живота народног, писао је 1877. године. Тако је будућим тумачима Његошевог дела утро пут за широке анализе и велике синтезе.”

Животни пут Вуловића кренуо је из Ивањице и водио преко Чачка и Краљева до Београда. У престоници је Светислав с највишим оценама завршио студије права, али се у каријери, као страствени читалац књига, највише бавио књижевношћу (коју је предавао у београдској гимназији). Затим је као први позоришни критичар у нас 1879. објавио критике сабране у књизи „Из позоришта”. Након свог књижевног и педагошког узлета био је 1886. сведок оснивања Српске краљевске академије наука, да би следеће године био међу првих 16 њених чланова, академик поставши у 40. години. Један је од оснивача Српске књижевне задруге. Вуловић је 1894. изабран за ректора Велике школе, на значајну дужност коју је краће време обављао.

Али био је болешљив, нежног здравља, а своју болест носио трпељиво, тихо и мирно. Све је бодрио не показујући да му је бољка тешка. „Последњи дан провео је прибран и потпуно миран, спреман за други и бољи свет. Умро је 3. маја 1898. у 51. години, у пуној стваралачкој снази кад се још не своде никакви земаљски рачуни”, записао је о незаборављеном Светиславу Вуловићу доајен ивањичке публицистике Емилијан Протић.