У црно обојена револуција

Да се разумемо: све револуције су крваве. Било да је то понека разбијена глава или хиљаде одсечених. То што их неко у ово демократско, посткомунистичко, доба назива „плишаним” јесте еуфемизам, „ненасилним” је оксиморон, а „обојеним” – чиста, на постмодерном наративу заснована, пропагандна подвала. Ови називи служе томе да се замагли оно што стварно постоји, тј. насиље. А да се афирмише оно што не постоји: „диктаторска”, „недемократска”, „нелегална и нелегитимна” власт која се једино револуционарним средствима (а не реформама, а не изборима), мора и може променити. Све почиње медијски исконструисаним представама о политичкој и друштвеној стварности у бојама црне – црно, црње, најцрње – симболима пропадања и зла. А затим се – црном магијом омађијаним грађанима – насилни протести, преврати, блокаде, субверзије, фалсификовани и поништени избори и остали облици свргавања демократски изабраних власти, приказују у свим нијансама пролећа – симболима буђења и промена. У бојама дуге, цвећа, машница и трачица, жутих паткица, (чизмом згажених) бубица и (крвавих) дечјих шачица. 
Ма колико се чиниле масовним, обојене револуције су начин да завлада политичка воља мањине. Мимо система демократских процедура, што је, иначе, суштина појма демократије. Јер, да је то воља већине не би било потребе да се маскирају у било шта. Иначе, насилно успостављање демократоидног правила „мањина је она која влада” у време обојених револуција по правилу се подводи под вредности слободе, демократије и мира. И то није једино сведочанство у политичкој историји света да људи лако „прогутају жабу”, тј. насиље – па и највеће злочине против човечности – ако некоме успе да за такво нешто нађе довољно убедљиво оправдање. Позивајући се управо на ове, или неке друге, велике и универзалне, идеале. 
За разлику од некадашњих револуција ове, постмодерне, не подижу убоги, презрени на свету, сужњи које мори глад. То није побуна сиромашних који теже већој социјалној правди. То је побуна оних који имају много, али су убеђени да имају право на више. Јер, ништа није довољно ономе коме је „довољно” премало. „Обојене револуције” покреће неолиберална глобалистичка елита којој монополске тржишне привилегије управо измичу испод ногу. У основи, оне су само видљиви симптоми и средства вишедеценијских напора да се посткомунистичка друштва усмере, не ка демократији, већ ка парламентарним деспотијама западњачког типа. Све у циљу задовољења незаситих неоколонијалних апетита који су падом Берлинског зида васкрсли и додатно оснажени. 
Кад све претходно имамо у виду, не чуди што и ову нашу „обојену револуцију”, чији смо сведоци и злосрећне жртве, предводи привилегована елита. Замајац јој је, очекивано, каста транзиционих „тајкуна” која је у смутним, корупционим, временима стекла економску, а сада би хтела да освоји (задржи, поврати) и политичку моћ; како би додатно повећала своју економску моћ, и тако укруг. Активизам опозиције представља продужену руку и оперативни део овог „заједничког злочиначког подухвата”. А професорски клер, са својим вечно незадовољеним статусним и материјалним аспирацијама – онај који обезбеђује позадинску подршку. Сви они имају своје компромитоване синекуре: што у стеченом капиталу, што у посланичком имунитету, а што у „аутономији универзитета” и под окриљем невладиног сектора. 
Мада нам се, разумљиво, тренутно чини као најгора и најнеморалнија на свету, ова наша „револуција” ни по чему није историјски јединствена. Чак ни по томе што користи младе и децу као истурено оружје за остваривање политичких амбиција и циљева одраслих – па и њихових учитеља и родитеља (!?). Најмасовнија злоупотреба деце у политици, нажалост, увек је повезана с периодима највећих друштвених криза и политичког насиља. Можемо се тешити подсећањем на дечје крсташке ратове, немачки националсоцијализам, кинеску „културну револуцију”, „Алахове мученике”, или владавину Црвених Кмера. Ипак, све су то претерана и неоправдана, а за разумевање наше ситуације сувише компликована, поређења. Када би неки Марсовац случајно дошао на Земљу, ствар би му се овде чинила прилично једноставном, мада запрепашћујућом: оне који хоће да уче у томе спречавају они који неће да уче; а ове друге подржавају, и на то их подстичу, они који би све њих требало да васпитавају и уче (што им је дужност и/или за шта су плаћени). Оно што код нас Земљана, с правом, изазива страх и неспокојство јесте заједнички именитељ свих ових историјских аналогија: млади индоктринирани радикалним идејама (екстремизмом). Није битно о каквим идејама је реч: да ли је то однос према учењу, неки еколошки проблем, осуда корупције, пијетет према жртвама несреће, или идеја пацифизма. Или, у правом смислу политичка идеја, однос према власти. А може бити и, пуко, безидејно и обесно, ПУМПАЈ! Проблем је у начину на који се ове идеје заступају и методама које се користе у борби за њихово остваривање. Изнад свега, у односу према онима који мисле другачије. 
Управо је на ово, тридесетих година 20. века, упозорио Клаус Ман, књижевник и син чувеног Томаса Мана, у отвореном писму Стефану Цвајгу: „’Разумевање свега’ и благонаклоност према младима иде предалеко... Ваша симпатија за младе, бојим се, спречава вам да сагледате у чему се састоји њихов политички револт. Шта они желе...? У којем смеру се радикализују?... Радикализам, сам по себи није позитиван, а посебно не када када се испољава на овако немаштовит и хулигански начин... Све што млади предузимају не води у будућност. Говорим то иако сам и ја сам млад. Велики део мојих вршњака се – у свом полету који би требало да служи кретању ’напред’ – определио за кретање ’натраг’... Не желим да их схватим, одбацујем их. Због тога се пред Вама, Стефане Цвајг, одричем властите генерације, бар оног њеног дела који Ви оправдавате... чија се потреба за деловањем, чији се радикализам овако изобличио и претворио у потпуну негативност” („Омладина и радикализам”, 1930).
Није тако важно колико је људи било на протесту 15. марта. Јер, господо, аргументи се не броје већ се оцењују и важу. А њихову тежину и природу видели смо у галиматијасу парола и симбола, у стилу „кеч ит ол” – од крваве шаке, до крста, икона и заставе УЧК (посебан дојам оставио је дрвени Тројански коњ). О аргументацији пиштања и трубљења која онемогућава сваки дијалог, да не говорим. Снагу аргумената видели смо и у идејно бледим завршним говорима и саопштењима студената на Славији (који су можда једини били политички наивни и заведени). Пожелели су „промене, боље друштво и мир у свету”. Лепоте наше. Све друго остало је скривено у црнилу и тами. Као што су хулигански напади на студенте у Пионирском парку – на неистомишљенике – и вандалско уништавање трактора који су их штитили (српски сељак је, као и увек, надрљао). Да ли су изведени под црним фантомкама, капуљачама или кошуљама – нама је свеједно. Као што су „непознате” силеџије (тј. политички ангажовани навијачи) које су нападале блокадере и тукле се међу собом. Или као перформанс лажних жртава невидљивог звучног топа који оповргава теорију понашања масе у паници. 
У магли опскурних „пленума” и димних завеса опозиције, нечије мрачне, скривене, лоше намере управљају протестима наше деце и радикализују их. Можда је то иста она тама у којој „полако умире демократија” у Европи. Која, очигледно, нестаје у поништеним и покраденим изборима, медијској цензури, „канселовању” неподобних кандидата, председника суверених држава и великих култура, као и у општој милитаризацији („У бој, у бој!”, кличе добри војник Швејк). Или се пак демократија у Србији руши управо под рефлекторима Европске уније и њених бирократа, браће по НАТО-у. За које је, данас, рат – мир, слобода – ропство, а демократија – у црно обојена револуција. И Орвел би се постидео.

 *Социјални психолог, професор универзитета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа