Гротеска у Токију и злочин у Риму

Долази ми у посету јапански пријатељ који већ годинама живи на северном острву Хокаидо. Префињено уво, музиколог по образовању, са изванредним осећајем за матерњи језик уз добро познавање француског и енглеског, одједном је одлучио да се пресели у далеку северну провинцију.

Долази у Токио где сам у то време живео, у кварту Марујамачо на пар стотина метара од узавреле Шибује. То је кварт са врло лошом репутацијом и обиљем „љубавних хотела" који изнајмљују собе на ста или ноћ. Тако добар бизнис не сме да се омета, па тамо дубоку ноћну тишину нарушавају само брбљиви токијски семафори.

Уз прву јутарњу кафу често бих са уживањем гледао стампедо младих кадрова у строгим сивкастим или оне смелије тамно-плавим оделима, док јуре у канцеларије великих компанија. Увече би понекад пио „њихон шу", тамошњу меку ракију са тим херојима јапанског капитализма.

Дакле долази пријатељ из Сапора и каже: „Идемо да видимо једну кућу".

Та „једна кућа" има приземље и спрат. Ништа је не издваја од околине осим потпуне запуштености и приче.

Осамдестих година била је једна млада жена која се међу првим Јапанкама нашла на директорском положају у локалној електродистрибуцији.

Живела је са мајком, а ноћу је практиковала и најстарији занат на свету са „таргетом" од бар једног клијента на дан. Важно јој је било да муштерија плати, а ако не може боље, онда бар 200- 300 јена, односно неколико евра.  

У кући коју смо ишли да обиђемо, једног дана пронашли су њено тело. Оптужен је и осуђен неки бедни азијски имигрант.

Двадесетак година касније, нашао се један упорни токијски адвокат да обори апсурдну пресуду без доказа. Несрећник је одмах пуштен из затвора па по скраћеној процедури протеран из Јапана уз нешто мизерне одштете.

Натсуо Кирино је од те приче направила роман под насловом „Гротеска". Није никакав јапански фолклор. Има таквих чудних повести свугде, само што свугде немају Кирино да од тога направи романчину.

Прошле су године од тада. Седим на литерарној матинеји у париском позоришту Одеон. Гост је Никола Лађоја италијански писац млађе генерације да тема је његов роман „Град живих" који такође полази од стварног догађаја, од злочина који је узбуркао Италију.

Двојица убица су из „бољих" квартова. Обојица су из добро стојећих породица које их издржавају и у касним двадесетим. Један о њих је био хомосексуалац а изгледа да их повезала интензивна конзумација кокаина.

Жртва злочина био је  23-годишњи младић из бедног кварта и сиромашне породице.

Двојица будућих злочинаца, претходно непознатих полицији, затворила су се у стан на вишедневно опијање алкохолом и кокаином. Повремено шаљу СМС поруке другим младићима чије бројеве имају, па понеки од тих долази и пролази кроз стан, такође узимајући кокаин.

Долази ред и на Луку Варанија који из тог стана жив неће изаћи.

Судски вештаци су утврдили да је Лука умро после најмање два сата зверске тортуре. Ножем и чекићем. Један од мучитеља несрећног Луку никада пре није видео, а други га је само овлашн познавао.

Изгледа да се Лука повремено одавао проституцији а можда и ситном диловању. Злочинци нису могли да наведу мотив за убиство. Једноставно им се прохтело да неког масакрирају, да виде како то изгледа.

Италијански писац Лађоја врши мунициозну анкету, интервјуише актере драме, њихове породице и познанике. Храбро зарања у дубину зла које људи у себи носе. Отвара многа важна питања. Интересује га и Рим, град без којег не може, који искрено воли али и презире. Рим који нам није тешко узети за персонификацију света, људског универзума. Описује и „поновно рођење" Луке Варанија у Италији.

Брачни пар Варани је сиромашан, али им богатство и није циљ - они више од свега желе дете. Пошто у Италији вашарски продавци слаткиша немају шансу за усвојање, одлазе у Битољ.

У првом моменту и тамо их одбијају, али после пар месеци позивају их да дођу и изаберу дете. Показују им три бебе од којих им се само једна инстинктивно осмехне. Постаће Лука Варани, након што видећи тај осмех, будући отац помисли - „Ово је мој син".

Родитељи Варани дали су Луки поред имена и презимена све што су имали, а понајвише љубав. Нису му лагали ни о пореклу. Остаће нам непознат траг те приче у души малог Луке.

По неким изворима Лука је рођен у Сарајеву, али за већину италијанских медија остао је само „словенског порекла".

„Прича из ове књиге заиста се догодила," каже нам Никола Лађоја у првој реченици последњег поглавља.

Не схватам ни данас зашто никоме, баш никоме не би занимљив тај тренутак кад једно недужно детенце, једна мрвица, спонтаним осмехом окреће леђа туробној судбини својих родитеља, несталих из његовог живота ко зна како у ратном вихору, да би се запутило према још већој трагедији у којој му је намењена улога жртвеног јагњета. Agnus Dei.

На изласку из позоришта дочекује ме поподне обасјано жарким сунцем - реткост у овој години без пролећа. Падају ми на памет стихови древног јапанског песника Аривара но Нарихире:

„Да није трешњевог цвета

Срце би у пролеће мирније било"

Да је само до бехара...

Н. Ерцеговац

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду.
Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика