Кордони између две Србије

Одавно имам основ сумње да Александар Вучић дубоко верује да је време хаоса и конфузије његов савезник и да зато дуже од деценије систематски ради на изазивању подела, а притом се понаша као искључиви покровитељ својих, као пастир напредњачког стада, а не као неко коме Устав прописује да сабира и људе који политички не мисле исто, али су одани својој држави и народу.

Председник све отвореније исказује презир према свима који нису спремни да буду његови послушници. Суочен с кризом коју не успева да реши, презир поприма све милитантније форме, а поларизација постаје све опаснија.

Неспреман за дијалог, какав је одувек био, председник све чини да подели грађане који исказују све више разумевања за студентски бунт и њихове захтеве за правдом. Док између две Србије морају да стоје кордони, процес једноћелијске деобе узима замах.

Категоризација на патриоте и издајнике је опште место, а систем је обогаћен десетинама подврста. Противницима су намењени најгори епитети. Студенти и сви они који их подржавају знали су да се описују као „терористи”, а њихови маршеви по Србији поредили су се с Мусолинијевим маршем на Рим.

Студенти омиљени властима описују се као они који „хоће да уче”, што значи да су други лезилебовићи који само „нешто трубе”. Исто важи и за њихове родитеље. Професори и наставници разврстани су у две групе, а непослушнима се прети „кромпиром” – ускраћивањем плате. На стуб срама постављен је ректор Београдског универзитета, а да је оно што је изјавио рекао почетком немачке окупације у Другом светском рату његове речи би се памтиле.

Цинично звуче позиви чинбеника власти да тужиоци раде посао „ни по бабу ни по стричевима”. Када раде по „бабу” онда је то уређена држава. Кад се усуде да заштите „стричеве”, онда је то повод за претњу да ће тужиоци и полицајци бити смењени – па се и они деле на подобне и неподобне.

Режим не одустаје од монопола силе који припада држави, а не властима. Проблем је у томе што је остао само режим. Студенти желе да врате државу, а имам утисак да то исто желе и многи у војсци и полицији. Народу се враћа украдени и узурпирани патриотизам.

Позива Вучић људе широм Србије да се боре за своју земљу. Проблем је што је све мање људи спремних да се боре за његову земљу, а све више оних који хоће да се боре за своју земљу, али шеф државе то не увиђа, па својим неодмереним реаговањима ефикасно регрутује противнике.

Крњи се позиција најугледнијег члана СНС-а која је фарсични параван апсолутизма. Расипа се, искључиво његовом кривицом, подршка партијске базе коју је суочио с ванприродном дилемом: да ли сте за мене или своју децу? Колико је родитеља, укључујући и оне који су гласали за СНС, увредио кад је омладину поредио с фашистима?

Лабави кохезија владајуће коалиције. Социјалисти потмуло шаљу сигнале како би да се извуку пре краха који наслућују, а председник је после три године одлагања узвратио оснивањем покрета за народ и државу (ПНД). Замишљен је да национални и државни интерес постави као приоритет свих приоритета и заграби што више нестраначких људи.

Некада смо имали Социјалистички савез радног народа Југославије, који је требало да створи илузију народног фронта, а основан је само да би подржавао Савез комуниста Југославије. ПНД није ништа више од напредњачког савеза радника, сељака и поштене интелигенције који даје подршку СНС-у. Овај популистички сурогат владајуће странке, чија је авангарда Главни одбор СНС-а, копија је Народног фронта који је Владимир Путин основао као филијалу Јединствене Русије с циљем јачања личне власти.

Биће то нови допринос поделама. Шта значи слоган покрета за „нормалну Србију”? Да ли то значи да они који се не придруже припадају „ненормалној Србији”? Ако ће ПНД окупити све „часне људе”, да ли су они други „нечасни”? Делује увредљиво и понижавајуће. Заварава се председник да расту „народни отпор, бунт и незадовољство терором којем су људи изложени у последња четири месеца”. Биће да је обрнуто.

Просто је невероватно колико је грешака председник починио у последња четири и по месеца од пада новосадске надстрешнице чији бетон прети да се пост фестум сручи и на власт која грчевито покушава да се спасе од онога од чега не може: одговорности.

Почело је на Железничкој станици у Новом Саду, у међувремену се прелило улицама по којима су бахати људи газили студенте охрабрени председниковим речима да мора да им се гарантује слобода кретања, ангажовањем батинаша и криминалаца који су убацивали бакље с лако запаљивим политичким пуњењем, да би климакс доживело хуком неког тајанственог оружја које је колико рушило људе по Београду толико и норме међународног понашања. Да ли се власт осећа толико притерана иза зид да не преза од оваквих средстава обрачуна с народом који све мање успева да контролише?

Ако је реторика артиљеријска припрема, онда се приближавамо обрачунима. Две стране су у високом степену приправности. Вучић говори о „дивљању фашиста”, о „олошу” и „покварењаштву” и поручује: „Ближи се дан победе пристојне Србије”. „Непристојна Србија” студената и академика, просветара и лекара, тужилаца и судија, паора, бајкера, пекара и водоинсталатера неће му више опраштати такве увреде.

Не пада ми на памет да браним насиље, али стара је истина да насиље изазива насиље. Поигравање ватром. Закон акције и реакције. Онај ко се одлучио да „против зла које нас је задесило” употреби неидентификовано оружје у Београду 15. марта морао је да рачуна да ће му распламсали бес то негде вратити.

Ниједног одговора до сада нема и сви су изгледи да их неће ни бити. Уместо тога, Вучић покреће мобилизацију против „руље и људског талога” коју оптужује да спрема насиље чији је циљ његово рушење – а то значи крах просперитетне Србије и слом угледа који је земља стекла током 12 година његове власти.

Председник покушава све да би код својих политичких противника и критичара изазвао осећај немоћи, али не жели да види да се топи једно од главних оруђа његове власти – страх. Људи који су до јуче ћутали и у кругу породице шапутали шта мисле, проговорили су гласно. Придружују им се и колективне жртве лоботомије режимских медија које су студенти радом на терену навели да почну да размишљају својом главом.

Председник је и даље уверен да је сваки компромис исказ слабости па, онолико храбар како себе описује, бира даљу поларизацију коју наговештавају све учесталије уличне чарке. Вучић је сам себе прогласио ненадлежним за функцију коју има. Сам је одабрао да га не сматрам својим председником.

Вучићев мандат траје до маја 2027. Има још времена да покуша да буде председник и тако Србију за коју тврди да је толико воли избави од неслућених опасности.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа