Крај „дугог” двадесетог века

Политички векови не трају колико они нумерички, ни код људи, ни код народа, ни код историјских епоха. Неко од осамдесет година живота може да има тек 10 или 20 ефективних политичких година, као што читави народи у својој историји могу као политичке векове да рачунају само оне у којима су имали сопствену државу, без које су сирак тужни без иђе икога и неполитичка сирочад историје. Тек је то случај с епохама које за инат баш неће да почну на округле бројеве почетком столећа, већ је њихов почетак много више везан за важне догађаје који преусмеравају историју света као што је Колумбово откриће Америке, које је благоизволео извести 1492. године, нестрпљиво и знатижељно не чекајући да се заврши 15. и почне 16 век.

Стара је теза историчара о „дугом” 19. веку, који је заправо почео 1789. године са Француском револуцијом, а завршио се 1914. године с првим пуцњима Првог светског рата. Потом су они мање виспрени међу њима говорили о кратком 20. веку, који је наводно трајао од 1914. године па до пада Берлинског зида 1989. године, када смо наводно ушли у либерални 21. век и блаженство неког хињеног краја историје. Проблем са таквим, како ће се касније испоставити, крајње површним оценама, јесте то што је историја несташно божје дете и што неће да мирује, па се свом силином наставила баш кад смо ушли у деведесете, а посебно у двехиљадите године, баш тада кад је требало да већ „откуцава” тај најављени либерални 21. век. У међувремену је лоше кренуло и самом либерализму, који управо пропада тамо где су га и измислили, у Трамповој Америци, са свом силом новоуведених протекционистичких тарифа. Додуше, држи се тај либерализам у Британији, али паметни Енглези су ионако увек гледали своја посла и интересе, освајајући свет само када им се сам понудио на тацни, док би се у другим случајевима враћали у форму самодовољног острва као што је управо случај након Брегзита.

Тако да, све у свему, нема још ништа од громогласно најављеног либералног Фукујаминог 21. века, већ би, напротив, 21. век и кад ступи на сцену могао да буде све, само не либералан. Е сада, запитаће се неко, па зар нисмо већ у 21. веку, јер је побогу 2025. година и зар га није већ четвртина испилила на пешчаном сату историје. Одговор том наивном буквалисти био би управо онај који смо написали на почетку текста – не почиње неки век политички одмах кад се роди нумерички, као што ни човек није политичко биће одмах као беба у породилишту, већ му за то треба више времена, које неки од припадника наше врсте не досегну никад, завршавајући своје животе као политичка недоношчад.

Али да пређемо са сликовитих метафора у конкретан живот и збивања у свету око нас која сведоче да ми политички још нисмо ушли у 21. век, већ да тренутно живимо последњу епизоду „дугог” 20. века, који није ништа краћи у политичком смислу од 19. века. Уколико је 20. век почео првим пуцњима Првог светског рата, како би се он могао завршити док се не заврши „трећи светски рат”, који је управо у току, срећом с много мањим интензитетом него онај Први или Други светски рат, али с истим страобалним стратешким померањима која обележавају сва велика прегруписавања стратешких снага и интереса, која су по правилу праћена већим или мањим сукобима свугде по земљи. То што тренутно горе Украјина или Блиски исток и низ мањих тачака по свету, не значи да данас-сутра неће да се запали још нека значајна стратешка тачка, иако се нови-стари амерички председник Доналд Трамп баш упиње да заустави такав сценарио и његов утицај би могао да буде управо у томе да се не запали још нека важна стратешка тачка (заправо она најважнија), него у томе што ће да пацификује ове које већ горе, јер му тренутно не иде најбоље ни у Украјини ни на Блиском истоку. Није то одраз тога што је неспособан или слаб, како би хтели да га прикажу противници, као што присталице хоће да га прикажу као неког мађионичара који само треба да махне штапићем, па да на земљи завлада мир и потеку мед и млеко. Најављивао је он тај мед и млеко и за Газу, коју је био пројектовао као „источни Монако”, али ајде ти сад људима објасни да треба да се сунчају и баве хотелијерством, а не да се јуре базукама по подземним тунелима.

Шалу на страну, ко се мало дуже бавио ратом на овај или онај начин и кога је он у животу дотакао на овај или онај начин, зна да ратови нису лична већ структурална ствар и да је са њима као и с љубављу – у њих и можеш да уђеш када хоћеш, али излазиш тек када те пусте, односно када су околности такве да се љубавничка, односно ратничка срца охладе, а та два нестална срца зависе од гомиле фактора, које ни најмудрији међу нама не могу лако да савладају. Говорећи јасно и прецизно, то значи да чак и да се у Украјини или на Блиском истоку постигне и неки трајнији мир то неће решити противречности у којима се налазе најважније силе нашег времена, Кина, Америка и Русија, које једине и могу да их реше, али тек кад се још мало измери однос снага и на поменутим, а можда и на неким новим теренима и када дефинишу како ће изгледати нови свет. Ово мерење оштрих стратешких капацитета међу овим силама потрајаће још неко време, те оно што је добро у овом генерално опасном процесу јесте то што је Доналд Трамп по свему судећи спреман да пређе с врућих на хладне и економске ратове, те је очигледно спреман на неку врсту геополитичке трговине како би осигурао место Америке у 21. веку, који још није политички почео.

Све ово што тренутно видимо – Трампови телефонски разговори с Путином, а вероватно ускоро и разговори овако или онако са Си Ђинпингом, као и ситан вез стотина дипломата, оперативаца и осталих „паметних момака” на свим странама, јесте припрема неке нове Јалте између ове три доминантне силе наших дана, те ће та нова Јалта, о којој аутор овог чланка пише већ десетак година, откад је искусном оку постало јасно куда све то води, бити последња епизода (политичког) 20. века и прва епизода (политичког) 21. века, који ће тек тада несметано моћи да почне.

Има ту и једна већа ствар, коју немамо места да елаборирамо у овом чланку, а о којој смо опширније писали у нашим научним студијама. Постоји могућност да се неће завршити само „дуги” 20. век, већ да смо при крају читаве једне епохе која је почела кад је нестрпљиви и знатижељни Колумбо открио нови континент и увео нас у нови век Модерне. Сада та Модерна заокреће ка новом-старом техно-феудализму, у којем ће поново различита царства, цареви и великаши попут Путина, Трампа и Сија, односно Илона Маска, Ванг Чуанфуа и Рена Зенгфеија, делити не само земљу, већ и свемир и сајбер-простор на парцеле. Тек је тема за сабрана дела и неку другу прилику како у свему томе треба да се понашамо ми Срби, вазда више окачени на међусобну јурњаву и ниске страсти, него на науку, истраживање и паметне апликације, које ће, пак, у овом 21. веку, који није ни почео, бити од пресудне важности за опстанак народа и држава.

*Научни саветник на Институту друштвених наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа