Ни на небу, ни на земљи

Дуже од четири месеца Србија пролази кроз нешто што се, како би песник рекао, тешко може назвати миром, а знамо сигурно да није ни рат. 
Држава, студенти и факултетске управе налазе се у односу који блокира не само универзитете већ уноси немир у читаво друштво. Сви понављају да је потребан дијалог, али дијалога нема. Зашто? 
За дијалог је, пре свега, потребно да се зна о чему се разговара, а потом и поштовање основних правила дијалошке комуникације, као што су уважавање туђег мишљења, избегавање конфликтних тонова, прецизност у изражавању, пажљиво слушање другог, итд.
Ако би се следио јавни интерес који је дефинисан законом о високом образовању, основно питање морало би да буде како успоставити нормално функционисање наставе. Нажалост, то није тема. У недавном ауторском тексту у „Политици” ректор Универзитета у Београду, на пример, тврди да је за универзитет важнија његова мисија од науке и образовања. То показује две ствари. Прво да се не разликује мисија универзитета од принципа на којима почива универзитетска делатност, и друго, што је много важније, да нормализација наставног и научног процеса није прва тема јер је то по његовом мишљењу од другоразредног значаја. 
Но, погледајмо и друге актере. Држава се, формално и декларативно, залаже за нормализацију наставе. Ипак, Министарство просвете није уложило много труда да на почетку протеста приђе побуњеним студентима и управама факултета. Препустило је иницијативу опозиционим политичким странкама и покретима, очекујући ваљда да се студенти обрате министарству. Пошто дијалог није успостављен, држава сада покушава да административним мерама нормализује ситуацију. 
За студенте у блокади, наводно, основна тема јесте ултимативно испуњење четири захтева. Но, још од дана кад су одбили да саслушају шта о томе има да каже председник државе постало је јасно да их то суштински не занима. Било им је важније да пошаљу поруку да он за то није надлежан. Испуњење захтева постало је, дакле, маскировка за друге циљеве који су и за већину студената остали затајни, па их у њихово име тумаче различити актери учитавајући им сопствене жеље и амбиције. Студентима у блокади, чини се, једини је циљ да се блокаде одрже што дуже. Могу на основу сопственог искуства да разумем ту позицију која доноси мноштво психолошких и социјалних награда, али не треба од њих очекивати да буду кредибилан саговорник јер су дијалог и ултиматум међусобно супротстављени. 
С обзиром на то да им закон даје право и обавезу да штите законитост и нормалан рад факултета, али и с обзиром на то да би по логици ствари требало да буду мост за боље разумевање државе и студената, централно место у дијалогу трабало би да имају управе факултета и универзитета. Нажалост, то се није десило и остало је нејасно шта их уопште занима. Некритички подржавајући захтеве нелегалних пленума ректори и декани су подржали и де факто омогућили блокаде факултета препуштајући пленумима да одлуче кад ће бити окончане. Штавише, нису ни покушали да организују изјашњавање свих студената (а њих је готово 200.000) у вези с питањем блокада и наставка године. Током више од три месеца нису одговарали на позиве медија у вези с питањима на која само они могу да дају одговор, а читаву комуникацију с јавношћу свели су на повремена, штура и често нејасна саопштења. Тек кад се поставило питање наставничких плата управе су се разлетеле по медијима објашњавајући како они нису криви што студенти не прекидају блокаде и да држава незаконито смањује наставничке плате. Нама који добијамо патрљке од плате то је слаба утеха, а за јавност је то неразумљив алиби јер више верују речима апостола Павла – ко неће да ради да и не једе. На крају, сасвим ненамеравано управе су оваквим поступањем послале поруку да су за њих важнија тема плате наставника него дипломе студената и нормализација наставе.
Када кључни актери очекиваног дијалога немају заједничку тему ни интерес логично је да дијалога не може ни бити, па уместо тога имамо међусобне оптужбе. Власт оптужује побуњени универзитет да свесно или несвесно учествује у обојеној револуцији. Побуњеници оптужују државу да су јој руке крваве. Неки од професора и декана помињу чак рат против државе и револуцију. 
Држава се уздржава од примене силе, али побуњеници покушавају да ненасилним насиљем (које лако измакне контроли као у Нишу) провоцирају употребу силе. Та игра стрпљења на ивици ножа спречава сукобе озбиљнијих размера, али не доприноси разрешењу ситуације и штети свима. Највећи губитници су они преко чијих леђа се води ова политичка борба, а то је тиха већина студената (и њихових родитеља) који чекају да заврше факултет. 
Универзитет је пропустио прилику да направи компромис с државом оног тренутка кад је ректор одбио сусрет с председником. Изгледа да је надјачала сила која универзитет види као ударну песницу политичких промена. Претпостављам да неки из те струје себе доживљавају као секуларне муле, а студенте као талибане, али то не би требало да спречи све остале да траже простор за дијалог и компромис. Питање је само када ће се указати нова прилика. За друштво у целини, било би најбоље да се то деси што пре. За универзитете је најважније да се што пре нормализује настава и отворе питања сопствене трансформације у светлу технолошких, друштвених и геополитичких промена 21. века. То би било много боље него да држава административним мерама покрене питање рационализације универзитета.

*Професор Филозофског 
факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа