Холандија ми је дала све али ми је узела децу

„Наша ли си, упиташе радници из Бугарске, Сању моју пријатељицу када им је пришла у Ден Хагу да их упита да упали цигарету.

Изашла је из стана своје кћерке да прошета и заборавила  да понесе упаљач. У комбију паркираном поред главног пута којем је пришла су били радници из суседне државе оне тамо наше родне земље.

„Наша, наша него шта, насмеја се Сања.

Мада они који у рођени пре тридесет и пет година само су чули за земљу из које смо ми старији дошли па се тај круг наших сузио. Мада их опет језик и менталитет повезују.

А ја сам још увек онај стари наш. Непоправљив.

Постоје различите фазе у стицању статуса „нашег“.

Прво, сви придошли, отишли, побегли, протерани у почетку се нађу у једном вакуму неверице и страха од новог. Не размишљају ни о чему осим како да преживе. То је фаза летаргије.

Из те фазе се улази у фазу тражења боље плаћеног посла. Радите дан и ноћ, било то на бело или црно уз додатна социјална примања, па опет немате времена да размишљате да ли сте њихов или наш. Када мало скупите новца и дођете до неког бољег аутомобила и већег стана или куће, онда вас то доведе до следеће фазе у којој негирате своје порекло и постојање било каквог вида носталгије.

Уживате у уредности и сређености ваше нове домовине. Научите и језик нове домовине па се спусте завесе којима сте били покривени јер нема ништа горе него када не разумете људе око себе и то не у неком филозофском смислу поимања живота већ  у најједноставнијем техничком смислу.

У оним свакодневним обичним разговорима. Уђете у продавницу и не знате да питате за лук или јаја а у ресторану за чачкалицу (тих деведесетих није било мобилних телефона ни гугл преводиоца). Па вам гестикулација постане други језик. Тих првих година сам препознавао наше по махању рукама на улици и у радњама.

И то није гестикулација са улица јужњачких држава којима се појачавају емоције. Не, ово је био разговор односно комуникација са аутохтоним становништвом. Покушај да вас разумеју.

Значи научили сте довољно језик земље у којој живите да не морате да водите децу као преводиоце са собом у општину  или код доктора, уштедели поприлично новца па га често жена изнесе из скровишта да га поново избројите. Деца су се уклопила у школу која им иде од руке.

Нови живот као из снова. У тој фази дивљења ми је једне прилике један земљак рекао: „Захвалан сам Холандији за све што ми је пружила да бих сутра обукао војничку униформу и ратовао за њу ако би то било потребно.“

Али животне фазе брзо смењују једна другу па док сте се окренули деца порасла и већ им време за љубавне везе, ви изгубили посао а и онај елан да радите по петнаест сати дневно је све мањи. Деца вам по вашем убеђењу све више припадају новој земљи него вама па ми онај исти земљак рече: „Све ми је Холандија дала али ми је узела децу“.

Е онда почиње све да вас жуља. И храна, и клима а понајвише менталитет ваших нових земљака.

У тој фази би се најрадије вратили у завичај али жена неће ни да чује јер су јој деца ту а и ви сте се навикли на чисте болнице и уређене улице. Мрзи вас да причате тај страни језик и сви вам иду на живце. Е тада тражите само наше. Ма није битно које су им навике, образовање, интересовања, које су вере и нације. Само да су наши.

Шта су то наши?

Неко сади раштан на тераси, неко донесе камен из свог родног села за кацу где кисели купус, неко ово, неко оно. Некоме бршљан лепши од цвета. Неко чува дедин сат а неко сузама све то крије.

Занимљиво је да често видим по кућама емиграната моје бивше земље  камен донесен из крша Црне Горе, Херцеговине, Далмације,  са Динаре и Книна а још нисам видео да неко држи у орману теглу пуну плодне земље из Славоније, Шумадије или Баната. Изгледа, што је мука већа донесена од отуда и где има свој генетски код и носталгија поприма неки бајковит изглед.

Последња фаза је када тражите наше по гробљима.

Пуна су гробља овде наших. Окупили се и на њима наши од Ђевђелије до Триглава. Ухвати ме туга више за тим расељеним гробовима него за расељеним људима. Тужна су гробља емиграната.

Да ли су горе сви само наши? Надам се да јесу.

Како је рекао Балашевић деведесетих на једном концерту: „Словенија није моја дежела али је мој Бране Облак”  Ја додајем моји су Бојан Крижај, Борут Петрић и онај сребрени Јуре Франко.

Док обилазим гробове наших, ја само могу тако да мислим. Нису све те нове дежеле моје домовине али су моји  Хајро, Аднан, Анте, моји су и Нијаз, Мате, Бранко, Раде,  и Мире,  Селме...   Не може ми нико однети све кафе попијене са њима. Они су ту у мојој души испред Јохана, Ханса или Јана.

Моји су, па чак иако ја нисам више њихов.

Валентин Матић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика