Ријад и повратак историји

Кад су на дневном реду судбинске теме онда догађаји добијају историјско значење као да је реч о симболичној одлуци самог Свевишњег. Зато се и историјска симболика не може прескочити кад је Ријад, седиште чувара Мухамедовог гроба, данас домаћин двојици најмоћнијих представника два глобална духовна хришћанска крила: САД и Русије, чији међусобни сукоб, од којег смо последње две године стрепели, сигурно може да уништи планету. 
Када се прескочи симболика остаје сурова реалполитика с одлуком САД и Русије да ништа не објаве о међусобним „техничким” дванаесточасовним разговорима у Ријаду 25. марта, што говори како о њиховој важности, тако и деликатности садржаја и договорених решења. А главна тема је нормализација односа ове две водеће нуклеарне силе у условима кад се креира нови поредак и успоставља нова равнотежа снага како би тај поредак функционисао избегавањем њиховог глобалног сукоба. Ваља се подсетити зашто је до Ријада уопште дошло. Директним војним ангажовањем Русије у Украјини против проширења НАТО-а и неуспешним покушајем да се то оспори војно-политичким ангажовањем колективног Запада на челу са САД и поразом Русије, потврђена је де факто глобална мултиполарност. Напросто, очигледно је да наставак тог покушаја води у ирационалан глобални сукоб без победника, а на штету самих актера и планете у целини. У том смислу Ријад је обострана сагласност о новом почетку, при чему САД уважавају глобалну позицију и утицај Русије у мултиполарном свету. Наиме, враћање реалполитици, што Американац проф. Миршајмер („Трагедија политике великих сила”) већ дуже време сугерише, резултат је уверења САД да је униполарни свет ипак мртав и да се ратом који се не може добити не могу остварити национални нити стратешки глобални интереси. Свет се убрзано мења обнављањем традиционалних вредности, за САД старих (Русија) и рађањем нових ривалстава (Кина, Индија с колективним Југом), као и додатним трошењем главне неолибералне идеолошко-политичке платформе, убрзаним буђењем државотворне и националне идентитетске свести, пре свега на већини планетарног простора (Африка, Латинска Америка, Азија, Залив), доскора под доминантним утицајем развијених западних либералних демократија. 
Све ово заједно постало је основ новог глобалног незаустављивог процеса промена у којем највеће нуклеарне силе САД и Русија нормализују односе и утврђују приоритете, зоне утицаја и слично с глобалним значењем. Отуда и нема саопштења из Ријада о току, а биће кад се усагласе одлуке. Тако је с великим силама откад је света. Уосталом, да је свет и даље униполаран с Русијом као губитником у рату, зар би уопште било Ријада и било каквих стратешких разговора главних нуклеарних сила о низу светских питања и ратовима у Украјини и на Блиском истоку, у којима су њихови интереси и те како заступљени. 
Следи већ неизбежно питање: Где смо ту ми? Кад је реч о Европи, она је затечена и неспремна на промене. Отуда је и нема у Ријаду. Преузимање палице водиље од стране Велике Британије и „старе” Европе показује у којој мери је ЕУ у кризи идентитета, глобалног кредибилитета, лидерства и кашњењу у стратегији укључења у нови мултиполарни поредак. Тако затечена Европа је постала простор у којем се одвија битка између два супротстављена концепта: задржавања идеолошке неолибералне и стратешки ратне опције по сваку цену, с једне, или прилагођавања променама кроз сопствене идеолошке и геополитичке корекције, како вредности, тако и конкретних мера и акција, с друге стране. Због пуног разумевања реалполитичког контекста важно је имати у виду да су идеолошко-политичке промене већ дубоко обухватиле планету, укључујући и две доминантне у Европи по утицају суперсиле САД и Русију, од којих њена будућност неспорно зависи, а које управо и о томе разговарају у Ријаду. 
Парадоксално, али истинито, независна и војно неутрална Србија је у овом тренутку на микроевропском плану у извесној мери и показатељ карактера и садржаја борбе та два концепта. Наиме, суштински опредељеној за мултиполарност, мир, традиционалне вредности и националну политику и интерес, супротставља јој се на унутрашњој сцени, уз одређену спољну подршку доминантно либералне и евролевице, ултралиберални концепт с превагом према унутрашњем радикализму, ратној опцији и корекцији државних и националних интереса, између осталог и кроз преиспитивање националне политике и актуелног међународног положаја. Због тога и за Србију Ријад има како симболично, тако и историјско значење, а сам домет тамошњих договора и критеријуме за оцену сопствених опредељења и места и улоге у будућем мултиполарном светском поретку у његовом европском делу, коме Србија судбински припада.

*Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа