Како да Европа преживи Трампа

Доналд Трамп је први председник САД после Другог рата који је одустао од слогана да је Америка „незаменљива нација” и глобални лидер у очувању демократије као кључне алатке за преобликовање света у складу с америчким виталним интересима. Нова администрација „окупља аутократе и могуће аутократе широм света”, каже Роза Балфур, директорка Карнегијеве задужбине за Европу. „Оно што их спаја је радикално десна агенда и међусобно су у својим политикама и циљевима повезани више него што претпостављамо.” 
Трампова визија руши стари поредак док се помаља нови са три пола – САД, Русија и Кина – и потпуно се уклапа у теорију Александра Дугина, омиљеног филозофа Владимира Путина, који говори да долази време „нових империја”. Прихватање реалности трилатерале могло би да делује као исказ рационалног приступа ка настанку неког новог еквилибријума, али он има једну велику мањкавост: искључивање Европе из глобалних комбинација. 
„Ми смо у новој ери у којој, већински, међународне односе не одређују правила и мултилатералне институције. Одређују их јаки лидери и дилови”, процењује Алекс Јангер, бивши шеф британске службе МИ6. 

Америчка обавештајна заједница недавно је објавила годишњу „Листу претњи” која помаже да се стекне увид у неконвенционалне погледе Трампове администрације на спољну и безбедносну политику. На првом месту су нарко-картели који су 2024. били одговорни за најмање 52.000 изгубљених америчких живота и омогућили улазак три милиона илегалних миграната. 

Да ли ће трам­пи­зам над­жи­ве­ти дру­ги ман­дат пред­сед­ни­ка САД До­нал­да Трам­па Фото EPA/Jim Lo Scalzo

Кина на другом месту највећа је војна опасност по националну безбедност САД, што због великих улагања у армију, што због онога што у Вашингтону доживљавају као претњу Тајвану која би могла да води америчкој војној интервенцији. Кина представља изазов и због сајбер-ратовања и амбиција око вештачке интелигенције како би 2030. претекла Америку. Следи Русија која је у знатној мери преузела контролу над ратом у Украјини. Обавештајна заједница се пита да ли су Москва и Кијев истински посвећени брзом крају рата јер процењују да продужетак конфликта може да буде мање штетан од неповољног мира. Отворена је деоница пута којим ће се полако ићи ка примирју, без гаранција за успех. 
Москва игра на карту да се Трампу жури да склопи споразум, било какав споразум. Таква стратегија импровизације и неизвесности нервира Кијев, који није у прилици да то отворено покаже суочен с америчком поруком Володимиру Зеленском да „нема карте у руци”, па Трампов разговор с Путином није случајно описан као „телефонска Јалта”. 
Френклин Рузвелт, Јосиф Стаљин и Винстон Черчил су 1945. исцртавали нову карту Европе не обазирући се на жеље малих нација. Данас поново присуствујемо тачки заокрета у историји, чувеном Zeitenwende, како је бивши немачки канцелар Олаф Шолц изјавио одмах после руске агресије на Украјину. 
Просто је невероватно којом брзином је Трамп радикално променио курс који је Америка држала осам деценија. Окренуо се против савезника до те мере да је представник Кремља са задовољством недавно могао да констатује да је политика нове администрације „нешто што нас спаја”. 
Европљани не крију незадовољство. Веома су забринути када до њих из Москве стигне порука да Путин и Трамп „један другом верују”, али њих нико ништа не пита. О Европи и опасностима које по светски поредак доноси трансатлантски сукоб у обавештајном извештају ни речи. 
Трамп је традиционалне савезнике потпуно искључио из разговора о украјинском рату који се тичу европске, а не америчке безбедности. Француски сенатор Клод Малхуре добро је описао ситуацију: „Трампова порука је да бити његов савезник нема сврху јер вас он неће бранити, вама ће завести више царине него његовим непријатељима и запретиће да вам отме територију, док подржава диктаторе који вас нападају.” 
Трамп прави дилове с Москвом како би прекинуо рат на истоку Европе и извукао профит, док истовремено с Пекингом покушава да обори геополитичке и трговинске тензије. Остали га не занимају. Он је још пре 40 година у плаћеном тексту у три велика америчка дневника написао да САД не треба да се баве чувањем демократије по свету. 
Пакс Американа је на издисају, што можда и није лоше, када би то унело више кисеоника у глобални простор, али испоставља се да није тако. Тројица господара се договарају не водећи се више идеологијом већ прагматизмом. Уместо интернационализма нуде се трансакцијске вредности дилмејкерства. 
Остатку света оставља се простор да маневрише између Вашингтона и Пекинга, уз поглед према Москви. То је судбина коју Трамп намењује Европљанима. Он је већ исказао велику жељу да савезницима нанесе штету – притиска их царинама и флертује територијалном експанзијом. 
Трампова економска стратегија вероватно је прецизније дефинисана него његова спољна политика, али није мање дестабилизујућа. Враћа се, као на крају 19. века, царинским ратовима који уздрмавају глобалну економију. 
Консензус некада изграђен на веровању у демократију, слободно тржиште и владавину права не руши се само у Америци већ се инфекција шири Западном Европом која нагиње ка политичком екстремизму иза којег стоје десне етнонационалистичке и суверенистичке снаге. 
Пошто је размагнетисао морални компас Америке, Трамп као да копира Путина. Од пријатељске Канаде прави непријатеља по истој матрици по којој је председник Русије од пријатељске Украјине створио непријатељског суседа. Тако и с Европљанима, који убрзано губе поверење у САД. Савезништво пуца на Путинову радост. „Фрагментација Запада је почела”, изјавио је почетком марта представник Кремља. 
Бела кућа је саопштила да неће више бити примарни гарант европске безбедности, да европске нације морају да преузму одговорност за сопствену одбрану и да за то плате. „Уколико (земље НАТО-а) не плате, нећу их бранити”, изјавио је Трамп минирајући члан 5 Повеље НАТО-а, који говори о обавези колективне одбране. 
Игнорисање Европе могло би да се испостави као велика грешка. Европљани покушавају да се окупе пред претњом руског експанзионизма и америчког изолационизма. Убрзано се наоружавају, али питање је може ли Европа после деценијског ослонца на Америку да се наоружа на одговарајући начин. 
Имају ли Британија и Француска довољне капацитете да обезбеде нуклеарну заштиту? Да ли постоји довољно политичког јединства, финансијске моћи, чак и регрута? Ставови са Балтика не наилазе на разумевање у Италији или Шпанији. Процес усаглашавања може да буде болно дуг. 
Европа мора да избегне да је под своју контролу стави један од три Цезара. Европа под претњом нове Јалте треба да се потруди да у великој геополитичкој игри која је у току обезбеди статус сопствене зоне интереса која, сем ЕУ, укључује Британију, Норвешку, западни Балкан, Украјину, Турску, Кавказ. То су питања опстанка. 
Шта ће бити са светским поретком који гради тројка нових и старих аутократа? Трамп би лако могао да седне с Путином и Сијем и подели свет и блокове у којима би свака од три силе наметала своју вољу захтевајући потчињавање својих вазала. Умножиће се разне врсте намета сувереним државама. 
Пролазимо кроз алармантан период раста ауторитарности и назадовања демократије не само у Сједињеним Државама, већ широм света. Поларизације су све оштрије. Први пут у последње две деценије мање је демократија него аутократија, саопштио је недавно шведски институт В-Дем. У либералним демократијама живи тек 12 одсто светске популације. Опасност је да трампизам надживи други председнички мандат Доналда Трампа.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа