Коме или чему Одбор за заштиту Срба у ФБиХ

Признајте, већ сте заборавили, сем уколико нисте планирали да за предстојеће празнике путујете преко територије ФБиХ. Пре недељу дана (29. марта) нападнута су деца из Новог Сада током узвратне посете Сарајеву. И то у Куловићевој улици, у најстрожем центру града, после представе у Позоришту младих. Нападачи маскирани, наоружани металним палицама, а претучене жртве оборене на земљу и шутиране – потрес мозга, копче на глави, чак је једна девојка зарадила и хематом на потиљку. Из Сарајева поручују да је то био хулигански напад без повода и да је полиција брзо реаговала. Да, без повода, утолико што је претходна посета младих Сарајлија Новом Саду протекла у најбољем реду. Али шта је био мотив „хулиганског напада”? Одговор на то питање се из политичке коректности не спомиње, јер је, кад је реч о Србима из Србије у муслиманском Сарајеву, саморазумљив. Жељка Цвијановић, једина у врху РС за којом још није расписана потерница – било би незгодно да је оптуже за државни удар док је председавајућа Председништва БиХ – није се либила: „Србофобија!”

А што се тиче полиције, која је брзо реаговала, објављен је коментар Ђорђа Радановића, председника Одбора за заштиту Срба у Федерацији БиХ. „Они су ухапсили једног малолетника и сада ће он бити као кривац, а нису ухапсили пет других који су нападали и све ће се свести на то да ће можда бити нека прекршајна пријава. То малолетно лице ће уложити жалбу на прекршајну пријаву, па ће случај отићи на суд и, наравно, неће бити ни осуђено. Ником ништа. Једноставно, то је та сарајевска прича”. Није само сарајевска, него и шире: сетимо се да је председник Србије каменован током поклоњења муслиманским жртвама у Сребреници и да бошњачко обезбеђење комеморације не само није успело да спречи него ни десетак година не може да пронађе виновнике, иако су им из Београда понудили идентитет сваког нападача.

Необично је да се поводом насиља те вечери, у петак, у строгом центру није први, или бар међу првима, огласио градоначелник Предраг Пухарић. Познавалац тамошњих прилика помислио би да је незгодно и по опстанак на функцији опасно да Србин, кога су изабрали Бошњаци, удари по својим србофобним бирачима. Међутим, има једна његова, свега 17 дана стара изјава коју је половином истог месеца (12. март) окачио на сајт Градске скупштине. „Престоница БиХ је мултиетнички град који је увек био и биће дом за све, без обзира на етничку и верску припадност. Сарајево већ дуги низ година показује како различите нације и религије могу живети заједно у миру и поштовању. Сарајево, као главни град БиХ, увек ће бити симбол јединства, а не подела.” Свега две недеље након оваквог хвалоспева сарајевском мултикултурализму, Пухарић би очекиваним извињењем младим гостима из Србије претученим из шовинистичких побуда морао себи да скочи у уста.

Да све буде трагичније или комичније, Пухарић је цитиране хвалоспеве Сарајеву изнео као реакцију на излагање Жељке Цвијановић на неком од форума ЕУ и њену тврдњу да су се поводом израелско-арапског сукоба на Блиском истоку у главном граду БиХ вијориле заставе Хезболаха и Хамаса. Као да западне службе, а посебно америчке, без Жељкине констатације не би знале на којој страни куца срце бошњачких муслимана, муџахедина, исиловаца. Али, вратимо се садржају Пухарићевих хвалоспева Сарајеву самом по себи. „Симбол јединства, а не подела!”; „дом за све без обзира на етничке и верске разлике”; „увек био и биће”. Кад прочита градоначелникове редове, уз све разумевање за његову ситуацију, човек се пита да ли тај је Пухарић, ако већ није сав свој, оно бар сасвим при себи.

Сарајево је град из којег је током грађанског рата 1992–1995. и касније нестало 150.000 Срба, у којем је остало мало Хрвата, у који се нису вратили многи Јевреји, град у којем су за НДХ 1941–1945. усташе и СС ханџар дивизија истребили и из њега протерали више стотина хиљада Срба и Јевреја, град у којем је Гаврило Принцип проглашен за српског терористу и из којег је командовано Шуцкорима и Зеленим кадром, град у којем су „потурице” вековима сатирале своје бивше хришћанске истовернике и саплеменике. „Тамни вилајет”, „караказан”, „јаничарски град” – тако су га називали у прошлости, пре него што је накратко постао олимпијски град. И у интервалима мира Сарајево је било подељено на етничке квартове: Ташлихан (Срби), Јехудија (Јевреји), Латинлук (Хрвати), Махале (муслимани). Власници већине трговачких радњи на Башчаршији били су Јевреји и Срби, а муслимани с аграрном реформом углавном пропали земљопоседници. Град који је Дејтонским споразумом ентитетском границом подељен на Српско Сарајево и муслиманско Сарајево, или на Источно и „блискоисточно”, данас, у свом централном делу са заједничким институцијама представља ринг за боксовање три националне репрезентације.

Шта значи лажно представљање Сарајева градоначелника Пухарића? Лицемерје, безобразлук, лаж или глупост на коју се једино може насмејати и одмахнути руком? Или нешто још много горе? То „још горе” је искрено масовно уверење Сарајлија да живе у космополитском граду. Чињеница да у њему више не станује велика већина предратних Срба, па ни Хрвата и Јевреја, за њих није важна. Вратили су се Турци, дошла су браћа муслимани из Магреба, Сирије, Ирака, Либије, Авганистана. Отворили су банке, осигурања, факултете, трговине, ресторане, хотеле, Илиџу око извора Босне запосели су шеици из Емирата, а ту су и муџахедини, вехабије, мигранти...

Дакле, исламски космополис али, како кажу „пударићи”, град је сачувао космополитски дух.

Инострани гости који данас походе Сарајево не препознају га по зимској олимпијади, него као поприште грађанског рата на национално-верској основи и највеће етничко чистилиште у БиХ. Вероватно разрогаче очи кад од градоначелника Предрага Пухарића сазнају да је „Сарајево увек било и биће симбол јединства, а не подела, и дом за све без обзира на верску и националну припадност”. И ако их још домаћин одведе до јаме Казани, у коју су Бошњаци бацали Србе, и пред Већницу, где на плочи пише како су је запалили српски фашисти, онда гост помисли да је или домаћин луд или њега прави лудим. Градоначелник му заправо држи пропагандно-мотивационо предавање о томе како би требало укинути ентитете и кантоне, а реинтеграцију БиХ започети васпостављањем мултиетничке идиле у главном граду, како би гост причу понео у домовину.

Старије Сарајлије би помислиле да Пухарић цитира фрагменте из говора комунистичких градоначелника из најбољих година социјализма, одржаваних сваког 6. априла поводом Дана ослобођења и објављиваних у свим медијима. Међутим, није 1975, него 2025. и три народа немају политичку обавезу да глуме да се воле, да уживају у братству и јединству, суживоту и заједништву, него могу слободно да искажу колико се мрзе. Пошто су се 45 година узајамно лагали да не би могли да живе једни без других, почели су да верују у то, па су се и сами силно изненадили кад су на првим слободним изборима 1990. безмало сви гласали за национално своје.

Водећи либерални политички мислиоци су признали: „Када дође слобода, сви бирају да живе заједно са својима по нацији, вери, језику, писму, историји, обичајима, те да сами собом управљају. Зато је демократија велики растварач вишенационалних држава.” Чеси и Словаци су се тако мирно разишли гласањем у чехословачкој скупштини. Јесу то народи с демократском традицијом из преткомунистичког периода, какве у БиХ није било, али Србе, Бошњаке и Хрвате су споља спречили да 1992, уместо у грађански рат, уђу у процес „плишаног развода”. Крајем 1995. у Дејтону прихватили су шансу да живе свако на свом и свако по свом, под заједничким монтажним кровом, баш као Валонци и Фламанци у Белгији, али опет им споља нису дали. Народи у БиХ не могу ни заједно ни посебно, и зато се све више мрзе, а то онима споља и јесте циљ.

Оно с почетка текста није био напад сарајевских хулигана на новосадске тинејџере него насиље бошњачких шовиниста над српским младићима и девојкама. И то баш у Сарајеву – Пударићевом симболу мулти-култи јединства. Али, то и није никакав ексцес вредан посебне пажње, него једна од манифестација дубље динамике односа у БиХ. Градоначелник није отпутовао у Нови Сад да се извини родитељима. Извињење је дужан Ђорђе Радановић са чела Одбора за заштиту Срба у Федерацији, јер није заштитио српску децу. У Сарајеву не постоји Одбор за заштиту Бошњака у Федерацији. Биће да њима није потребан.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа