Мит о студентској револуцији: између карневала, цинизма и идеолошке конфузије

Док студенти широм света уче о политичким системима, српски студенти покушавају да их преобликују. Или барем тако верују. У последњих неколико месеци, Србија сведочи нечему што се у домаћим медијима и на друштвеним мрежама често описује као „историјски студентски бунт”, покрет младих образованих људи који дижу глас против неправде. А заправо, сведочимо спектаклу. 
Блокаде факултета, пленуми, трибине, перформанси – све то на први поглед личи на нешто важно, енергично, прогресивно. Међутим, површина вара. Испод ње не налазимо кохерентну политичку агенду, јасно артикулисане захтеве или стварни интелектуални капитал. Уместо тога, имамо галаму, симболику и неартикулисан бунт упакован у конфузну мешавину ироније, идентитетских порука и анахроних референци. 
Студенти су блокирали факултете и позвали на „ослобођење образовања”. Паралелно, на друштвеним мрежама, део грађана – интелектуалаца, новинара, аналитичара – почиње да се понаша као да су студенти нова авангарда друштва. Објављују њихове говоре, преносе пленуме уживо, пишу коментаре типа „студенти су нам показали како се бори”, „они су образовани, зато и успешни”. Малтене траже инструкције од студената – шта даље да радимо? 
Ово дивљење је, благо речено, претерано. Већина студената који су активни у протестима тек је закорачила на факултете – бруцоши, студенти прве и друге године. Формално образовање им је скромно, а искуство минимално. Говорити о њима као о „образованој елити” је гротескно. Не зато што немају потенцијал, већ зато што немају знање и зрелост за улогу коју им друштво очајнички покушава да наметне. 
Да апсурд буде потпун, студенти су одлучили да „прогласе” универзитет слободном зоном. Као да је Београдски универзитет окупирана територија коју су херојски ослободили. Следећи логични корак био би да уведу своју валуту, затраже столицу у УН и формирају Министарство пленума. Јер ако већ живимо у симболици, зашто да не идемо до краја? 
Наравно, пленум као идеја је неодољив за младе који желе да учествују у нечему већем, али без одговорности. Јер у пленумима нема одговорности. Нема последица. Нема ни доследности. Данас су против експлоатације природних ресурса, сутра организују роштиљ на Ауто-команди. Еколошки, наравно. 
Једна од омиљених теза студентских говорника је да „они неће да беже из Србије” јер „имају мисију”. Шта тачно та мисија подразумева – остаје нејасно. Али звучи озбиљно. А како и не би, кад су то изјавили у лајв преносу на „Тиктоку” док су седели на јастуцима испред Ректората и пили кафу из биоразградивих чаша. Револуција са аромом ваниле. 
Један од најзвучнијих перформанса је „Тура до Стразбура” – бициклистички марш групе студената до Савета Европе, с циљем да се обрате европосланицима. Званично, не иду да траже помоћ, већ да „пошаљу поруку да Европа не омета демократске процесе у Србији”. 
Овде ствари постају додатно апсурдне. На студентским протестима у Београду нису дозвољене заставе ЕУ, чак агресивно удаљавају оне који их носе. Дакле ЕУ симболи су непожељни. Ипак, исти ти студенти желе да се обрате Европи. Не моле, већ поручују. С висине. Иронично, арогантно, готово као да су они носиоци истине, а не континент са најразвијенијим демократским стандардима. 
Као врхунац самодовољности, најављују да ће преводити приручнике о организовању пленума на језике европских народа – да би Европи показали како се ствара демократија. Студенти, од којих многи још увек освајају разлику између законодавне и извршне власти, озбиљно говоре о томе како ће „освежити” политичку културу у Француској, Великој Британији, Немачкој, Шпанији. То је као да почетник на гитари понуди приватне часове Ерику Клептону. 
Често се каже да млади носе промене. Тачно. Али питање је какве промене. Ако је узор политичке културе комбинација анархо-комунистичких форми одлучивања, проруских идеолога и перформативног активизма, онда се не ради о промени – већ о регресији. Ретро протест, са носталгичном естетиком, али без историјске свести. 
Реторика многих студената све чешће подсећа на оно што чујемо из Москве. Европска унија се доживљава као цинични империјални апарат. На трибинама им говоре јавне личности које су деценијама отворено проруске – Емир Кустурица међу њима. Протести су против НАТО-а, против ископавања литијума, али без иједне речи о Русији, Украјини, или бруталном гушењу слободе у Кремљу. Где су зборови против руских компанија, против кинеских загађивача? 
Када демонстрирају испред канцеларије ЕУ због литијума, али не помињу „Циђин”, „Линглонг” и друге кинеске загађиваче, јасно је да то није борба за екологију – већ селективни, идеолошки бунт. ЕУ је у њиховом наративу „шведски сто” – узети фондове, одбацити вредности. 
У њиховој слици света, ЕУ је као „all-inclusive resort”: користиш и храну и базене, али чим неко затражи да поштујеш кућни ред – ти се позовеш на „суверенитет”. Све што не прија одмах постаје „диктат”. Европа, у том наративу, није заједница вредности, већ шанк са ког се узима оно што паше, док се истовремено пљује конобар. 
Организација протеста заснива се на пленумима – облику одлучивања кроз директну демократију, без хијерархије. На папиру, то делује хоризонтално и равноправно. У стварности, пленуми су најближи облику модерне анархије. Овакви модели нису нови – баштињени су из времена комунизма, када је идеја самоуправљања била идеолошки кишобран за партијски монопол. 
Данас, пленуми не производе одлуке, већ конфузију. Гласне мањине прегласавају тихе већине. Нема лидера, али има оних који одређују ток протеста из сенке. Јасно је да протесте организује део актера са политичком и идеолошком агендом, скривеном иза слике спонтане побуне. 
Најопасније, међутим, није ни инфантилност порука, ни идеолошка конфузија, ни перформанси. Најопасније је што се овај покрет доживљава озбиљно. Што се од њих очекује да буду генератори друштвених промена, док истовремено функционишу у потпуном одсуству институционалног разумевања и политичке писмености. То није само промашај – то је озбиљан симптом. 
Мит о младим, образованим херојима који воде Србију у светлу будућност распада се пред чињеницама. Ови протести нису ни либерални ни проевропски, нису ни еколошки ни демократски у суштинском смислу. Они су израз генерацијске фрустрације, недефинисаног идентитета и идеолошке конфузије, додатно појачане друштвеним мрежама и интелектуалним елитама које траже нове вође, па макар и међу бруцошима. 
И док студенти бициклима одлазе у Стразбур да „подуче Европу”, можда би требало да се зауставе испред огледала. Не да се диве, већ да се запитају да ли заиста знају куда иду. 
Јер демократија није перформанс. Нити пленум. Нити иронија. Демократија је систем, вредност и пракса – а она се не извози бициклом, нити се осваја карневалом. 
Ко год мисли да је лајв са протеста облик политичког деловања, тај не тражи промену, тражи пажњу. А кад пажња постане циљ, а не средство, више не говоримо о револуцији, већ о ријалити програму. Јер ако је револуција селфи са протеста и бицикл до Стразбура, онда је и „Тикток” мастерклас из геополитике. Ако је пленум облик одлучивања, онда је и хороскоп алат за креирање буџета. Веома је опасно уверење да је перформанс исто што и промена. А тренутно, једино што они мењају јесте филтер за „Инстаграм”. 
И док се клинци играју политике, а одрасли их посматрају као пророке, земља остаје талац једне генерацијске илузије: да је довољно желети промену – без знања, одговорности и свести о стварном свету. Ако је ово будућност, можда је прошлост била мање збуњујућа.

*Директор Међународног 
института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа