Кошаре су синоним за храброст и патриотизам

Последњих година много се пише и говори о бици на подручју карауле „Кошаре” на југословенско-албанској граници, која је почела на данашњи дан у време агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године. Дуги период несхватљиве тишине после тог рата коначно је прекинут почетком прошле деценије, па је херојство углавном веома младих граничара и војника нашло своје место у националном колективном сећању.

„Са ове историјске дистанце можемо јасно рећи да је битка на Кошарама зауставила копнену офанзиву у правцу Метохије. Тврдње званичника НАТО-а да на простору СР Југославије није вођен копнени рат су распршене чињеницом да су њихови савезници у лику припадника терористичке ОВК имали јасан циљ да заузећем карауле ’Кошаре’ наставе према Ђаковици и даље, а у чему смо их спречили”, каже за „Политику” Саша Радојевић, који је у то време био заменик командира карауле „Кошаре”.

Тада је имао свега двадесет година, био је подофицир у чину водника, а и његови војници су му били вршњаци, евентуално годину дана млађи или старији. Радојевић, који данас ради у Војнообавештајној агенцији (ВОА), пореклом је са Космета, из села Горњи Петрич код Клине. Још као дете био је свестан тежине српско-албанских односа, у школу је често ишао у пратњи тадашње милиције. По завршетку Средње војне школе у Пожаревцу, послат је 1998. на југословенско-албанску границу, а јужна покрајина Србије већ је увелико била захваћена сукобима, o чему је и раније говорио за „Политику”. Данас се славном битком бави и са теоријског аспекта. Паралелно са војном службом завршио је студије на Високој струковној школи за предузетништво, дипломски рад му је био „Битка за Кошаре – војни, политички и медијски аспект”. Као коаутор са поручником Иваном Ђурђевићем у „Одбрани” је објавио текст на тему сада већ легендарне битке у којој је погинуло 108 припадника наше војске.

„Кошаре су неспорно ушле у колективно памћење. Ишло се, додуше, повремено и у супротну крајност, па је било и претераног самоистицања, елемената патетике и националног романтизовања. Ипак, историјски судови почели су да се рашчишћавају публиковањем дневника, записа и прозних дела, као и играно-документарним филмом ’Ратне приче са Кошара’ у копродукцији Војнофилмског центра ’Застава филма’ и РТС-а”, истиче Радојевић.

Караула „Кошаре” за Србију и српски народ је више од бојног поља, временом је постала синоним за храброст и патриотизам а такође и пример како се брани државна граница.

„Док су градови били под жестоким ударима авијације НАТО-а, Кошаре су нападнуте и са копна, баш на Велики петак. Васкрс је један од темеља моралног освешћења код православних верника, па је сходно томе тај дан на наше војнике утицао необјашњивом силом, себи никако нису могли допустити да поклекну у тренуцима када се хришћанска душа буди и васкрсава”, каже Радојевић.

Кошаре су постале историјска, културолошка па и религијска вертикала српског народа. Недалеко, од карауле удаљен само двадесет километара, налази се манастир Високи Дечани. Нема сумње да je и близина ове светиње припадницима Војске Југославије давала духовну снагу да издрже.

„Ту негде пролазио је и пут којим се у Првом светском рату повлачила српска војска ка Албанији... Такође ту је и величанствена Ђеравица, може се рећи близу неба, са врхом високим 2.656 метара надморске висине”, објашњава Радојевић историјску и географску симболику која је додатно ојачала мит о Кошарама.

Темељ одбране на Кошарама био је 53. гранични батаљон Војске Југославије, чији је командант био тада мајор Душко Шљиванчанин, а његов заменик био је мајор Драгутин Димчевски. Од укупно 115 километара границе према Албанији, ова јединица је обезбеђивала тачно 69,9 километара са девет стално запоседнутих и четири летње карауле. Димчевски је од првог дана битке 9. априла 1999. године па до повлачења са Кошара 14. јуна 1999. године био са граничарима ове карауле, па су га млади војници доживљавали и као очинску фигуру.

„Након вишедневног страховитог и систематског бомбардовања с циљем стављања под контролу што већег дела територије Косова и Метохије, ради прихватања снага НАТО-а из Албаније, на Велики петак 9. априла 1999. године у јутарњим сатима, са територије Албаније почела је копнена агресија здружених снага терориста, албанске регуларне армије, плаћеника и агресора НАТО-а. Напад је извршен демонстративно помоћним снагама на рејону карауле ’Морина’, како би заварали наше снаге, а главним снагама извршен је на рејону карауле ’Кошаре’”, објашњава Димчевски.

Водила се тешка борба, непријатељ је надирао.

„Са осматрачнице двогледом сам осматрао Раса Кошарес и уверио сам се да је та највиша тачка заузета и да шиптарско-терористичке снаге и плаћеници врше ужурбано утврђивање и доводе јаке снаге на заузети рејон. За мене су наступили најтежи тренуци у животу јер непријатељ је у предности, а ми морамо по цену живота одбранити отаџбину”, записао је Димчевски у својој књизи „Крвава граница”, чије друго допуњено издање припрема.

Конфигурација земљишта омогућавала је непријатељу да непрекидно дејствује по припадницима Војске Југославије, а то су на почетку битке били само граничари. Наше снаге биле су изложене и нападима авијације НАТО-а и артиљеријским ударима из Албаније. Браниоци отаџбине су велике губитке претпрпели баш на Васкрс 11. априла.

„За нас на ватреном положају је једина добра вест што су од 13. априла почели редовно да нас снабдевају храном, муницијом и другим неопходним средствима. До тада смо муницију користили рационално, само када нам је непријатељ на домету успешног дејства оружја и када смо имали резултате, односно да сваки метак буде у циљу, јер смо имали само стрељачко наоружање”, навео је Димчевски.

У борбу су затим ушле и друге јединице Војске Југославије, жестоки окршаји су настављени све до краја рата. Граничари и остали су задржали своје положаје, а пуцало се чак и по формалном проглашењу примирја 10. јуна 1999. године. Чувари државне међе су се, у складу са Војнотехничким споразумом из Куманова и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244 са Кошара повукли 14. јуна. Многи са горчином, али свакако непоражени.

Официрска част Предрага Леовца

Сваки погинули војник на Кошарама заслужује да га се сећамо, али многи ветерани ће посебно истаћи потпоручника Предрага Леовца (1975–1999). Млади официр показао је изузетне војничке и људске квалитете, вешто и одлучно је извршавао задатке, увек бринући о својим војницима који су били тек неку годину млађи од њега. „Предраг Леовац је поставио нова мерила етичког кодекса и официрске части српске војске, на понос његове родне Црне Горе, којом се дичио”, каже Саша Радојевић.