Екскурзије и револуције

Србија је суочена с великим бунтом универзитетских и средњошколских наставника, са свакодневним блокадама студената државних универзитета. Ово је надуготрајнији и најпотпунији прекид рада наших просветних установа у историји – чак ни за време ратова и окупација затварање, иако је било дуготрајније, није било у овој мери распрострањено и апсолутно. До овог нас није довела криза, нити политички слом. Напротив. После деценија напетости до тога је стигао средњи слој нашег становништва. Спремни су и орни да јединствено стану само иза неполитичких захтева, а верују само и искључиво мотивима заснованим на некриполитици. С друге стране, међу студентима и универзитетским професорима превладало је револуционарно уверење да би у Србији могао да настане један врли нови, анархистички, тоталитарни свет. Парадоксално, у пленумима и зборовима ова отуђена и самопроглашена елита види пут ка „европским вредностима”, „Европској унији” и „правној држави”?! Фрустрације су их довеле до крајње раздражености, а немоћ власти да принудом државе сломи ову грађанску жакерију даје им крила и слама сваку сумњу у себе. 
Од посебне важности у свему овоме су гимназије – трећина ученика наших средњих школа похађа ове угледне установе. У овом часу реч је о више од 63.000 ученика. Ова већином малолетна деца већ неколико месеци не похађају своје гимназије, део њих је политички злоупотребљен од родитеља, наставника и странака. Они противзаконито блокирају путеве, нападају своје наставнике, понашају се недисциплиновано и неуљудно – противно свим школским правилима. Док режим настоји да очува своју ауторитарну и популистичку власт, а све ово превазиђе без уступака као и претходна три или четири народна бунта; део родитеља по(д)буњених гимназиста покушава да се приближи сопственој деци и поново изгради свој из разних разлога одавно срушени ауторитет. Ка ауторитету ови родитељи иду повлађујући свим хировима и инстинктима својих наследника. 
Недавно је у Сарајеву нападнута и повређена група ученика из Новог Сада. Установе Европске уније, која је пре 35 година (као Европска економска заједница) све радила да СФР Југославија не буде очувана, а да све републике и покрајине добију безусловну независност уз обавезно обесправљивање српског народа, сада организују ученичку размену између Сарајева и Новог Сада! Претходно су четврт века улагали десетине милиона евра у војвођанску самосталност – зато не чуди да новосадски НВО сектор и аутономашки покрет воде особе које српски народ отворено мрзе и о њему говоре једнако као и хрватски фашисти (усташе). Пре десетак година у Покрајинској скупштини мимо њених уставних овлашћења били су спремни да подрже сваки план ЕУ за Косово и Метохију, чак и против Владе Србије, као што су били расположени да учествују у бошњачкој некриполитици и српски народ означе као геноцидан и реметилачки фактор који би требало протерати из Босне и Херцеговине. 
Велика је то „грађанска револуција”, у којој се сва средња и виша класа, плус све покондирене тикве које имају аспирацију да то буду, од првог дана клањала кад год у близини види особу за коју цени да има мање од тридесет година. У силним обавезама, нашло се времена за летовање, зимовање и ученичку размену... Неки су отишли у Сарајево и тамо добили батине. У ушећереном свету, који је створила њихова уобразиља, сваких двадесет година потребно је уредити универзум тако што свргнемо српске нацисте који су завладали у Београду. Тек тада, и уз много нашег извињавања региону и „Европи”, све ће бити решено, јер су Срби увек криви... 
Безумни родитељи новосадских ученика: послали су своју децу у Сарајево у часу кад су тамо ставили ван закона целокупно руководство српског народа у Српској. Кад су инциденти на националној основи свакодневни. Хиљаде Бошњака нису код куће пошто у давно створеним јединицама вежбају у природи (тврде да је реч о пејнтболу). Послали су своју малолетну децу у средину где и деца вичу: „Убиј, убиј Србина!” Где живи будалетина која је пре пар година хтела да изађе из авиона у лету само зато што је требало непредвиђено да слети у Београд. Упутили су их тамо где је млађи пунолетник повредио ножем дете које је дошло на спортски догађај. У народ чији врховни верски ауторитет Србе зове „геноцидашима” и „Власима”, а гади вакцине из Србије тврдњом да је у њима свињска маст. Земљу где локални хоџа Светог Саву назива етничким чистачем. У граду у који су послали гимназијалце није могуће поставити спомен-плочу написану на ћирилици нити на њој споменути националност хиљада српских жртава. Реч је о друштву које је пре рата покушало да линчује читаву екипу емисије „Умијеће живљења” само зато што је гост требало да буде Србин који је до пре неколико година живео у Сарајеву и радио на тамошњем универзитету. 
Добро су прошли новосадски родитељи. Глупост се увек плаћа. Ми у Србији нисмо разумели да помирење и заборав из 1918, 1945. и 1995. године постоје само с наше стране. Требало би да наставе да буду неразумни, да поистовећују српску државу с Вучићевим режимом и да траже подршку оних које је баш брига ко влада Србијом докле год је Србима лоше. Следећи пут требало би да сами иду у то еуропско братство и јединство, уместо што потурају своју децу. Нема братства с онима који би да обесправе српски народ у Босни и Херцеговини. Давно су се и кобно њихови плахи и лакоми преци сами заробили у туђине, и ми им као браћа нисмо потребни. Потребни смо им као корисни имбецили да покажу како има и Срба који прихватају великобошњачку Босну и Херцеговину, а сопствени народ виде као део неправедног режима. 
Кад новосадски родитељи буду ишли у размену не треба да забораве и да навуку овчије коже и гласно блеје, јер домаћини не треба да имају недоумице.

*Професор Филозофског 
факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа