Породична традиција у шољици за чај

Ово прича о породичним вредностима и континуитету показује како мале ствари, попут шоља за чај, могу да носе дубоко емоционално значење и повежу три генерације.

Порцелан овде није предмет, него симбол породичног наслеђа, труда и љубави која прелази границе и време. Породична традиција и вредности су оно што нас чини оним што јесмо, без обзира на то где се налазимо. И да понекад, највеће благо није у новцу или технологији, већ у ономе што нас повезује са нашим коренима.

Моја покојна ташта имала је најбољи порцелан у читавом солитеру у родном граду. Знале су то све њене комшинице – оне из радничких породица гледале су га са дивљењем, а жене официра са жељом да надмаше њену колекцију.

Остала је неприкосновена краљица шољица све док се није распала Југославија, а са њом и сан о великом порцеланском такмичењу. 

Али љубав према порцелану није нестала – прешла је на њено најмлађе дете, моју супругу, која је од троје деце била најамбициознија. Породичне вредности се не губе, оне само проналазе нове путеве. 

У родном граду нам је фрижидер био празан, али кад смо стигли у Аустралију, прво смо напунили фрижидер, а онда смо кренули да пунимо живот енглеским порцеланом. Јер храна је пролазна, али породичне традиције су вечне. Моја супруга је зацртала циљ, а ја сам, као добар муж и отац, подржао њену жељу да очува део породичног наслеђа. 

Најпре смо отишли у ексклузивну продавницу у центру града. Вратили смо се са једном шољом за чај – све остало било је прескупо за наш џеп. Али решење сам пронашао у старинарницама и на бувљим пијацама. Фасцинирало ме је што се овде ништа не баца, док код нас постоји веровање да у стварима преминулих живи њихов дух, па их се одмах решавамо. Ми смо, међутим, одлучили да духове сачувамо – у виду порцелана. 

Годинама се витрина полако пунила енглеским порцеланом. Свака нова шоља била је део једног већег мозаика – приче о континуитету, о труду и љубави. 

Али с временом, супруга је изгубила интересовање. Није било више такмичарки, није било ривалства. 

Како кажу, ко зна зашто је то добро – ја сам постао чувар порцелана. Када сам већ обезбедио све што је потребно за свакодневни живот, пронашао сам радост у тражењу лепоте у старим, финим стварима. Очување породичних вредности добило је нови облик. 

И ту би могао да буде крај приче. Али није... 

Добили смо зета Eнглеза. Помислио сам – витрина је спашена! 

Али заблуда је кратко трајала. Зетови родитељи данас пију чај из чаша "Made in China". Сјај британске империје данас се чува само у Би-Би-Си-јевом телевизијском серијалу  „Antiques Roadshow". 

И ту би могао да буде крај приче. Али није... 

Уз сва разочарења и моје године које "броје дане", догодило се нешто прелепо. Унука Мила бацила је око на витрину. Већ је половину предмета пренела у ћеркину кућу... 

Сузе ми навиру. Не могу више да пишем.  Витрина са енглеским порцеланом је спашена. 

Слава ташти, хвала супрузи, и нека наша унука Мила буде нови чувар породичних вредности.

Џорџ Ђоле Петровић, Мелбурн

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика