Болничке инфекције од теорије до праксе

Здравствени радници, пре свега лекари, имају апсолутну обавезу чувања људског живота и здравља, поштујући основно начело медицинске етике и лечења – примарно не нашкодити/ не наудити болеснику (lat. primum non nocere). Овај темељни принцип, са високим стручним и етичким покрићем, изнет још у Хипократовој заклетви (4. век п. н. е.), реално угрожавају и доводе у питање  тзв. болничке (интрахоспиталне, нозокомијалне) инфекције. 
Наиме, реч је о инфекцији која настаје након 48 сати по пријему у болницу, а није постојала, нити била у фази инкубације у моменту пријема. Учесталост болничких инфекција (БИ), у најбољим светским болницама, креће се од пет до 10 одсто код хоспитализованих болесника. Публиковане студије преваленције БИ у нашој средини указују да се она креће од 5,5 до 15 одсто. Учесталост зависи од бројних фактора: профила болнице, имунолошког стања болесника, болничке хигијене, обучености персонала, усвојене или неусвојене доктрине примене антибиотика у превентивне или куративне сврхе, едукације становништва... Једно је потпуно јасно – појава БИ компликује ток и исход основног обољења, повећава смртност и учесталост последичних стања (секвела), продужава време лечења и знатно повећава материјалне трошкове. Примера ради, у западној Европи скоро 40.000, а у САД око 100.000 болесника премине због БИ на годишњем нивоу. 
Изазивачи БИ могу бити скоро сви нама познати микроорганизми који припадају бактеријама, вирусима, гљивицама или паразитима. Упркос лечењу, неке нпр. гљивичне инфекције доносе смртност од 75 одсто. Посебан медицински проблем је честа неосетљивост (резистенција) болничких сојева бактерија на готово све нама доступне антибиотике. 
Према свом пореклу, БИ могу бити ендогене (нпр. инфекције изазване микрофлором самог болесника или реактивацијом хроничних, латентних вирусних инфекција) или егзогене, узроковане микроорганизмима из болничке средине: други болесници, здравствени радници, болнички персонал, посетиоци, болнички простор, медицински инструменти и опрема, итд. Посебно повишен ризик од БИ доносе уринарни и централни венски катетери (ЦВК). Тако је, на пример, доказано да се, на дневном нивоу, код два до 30 оболелих од 1.000 праћених пацијената са ЦВК развије инфекција, са смртношћу од 12 до 25 одсто. Хоспитализација се продужује до седам дана, а само лечење кошта више од 56.000 америчких долара. После једномесечног ношења уринарног катетера сви болесници имају уринарну инфекцију. 
Посебно осетљиве групе болесника које, по правилу, имају тежи клинички ток и неизвеснији исход БИ су: недоношчад, одојчад и особе старије од 60 година, болесници са сложеним хируршким интервенцијама, болесници у одељењима интензивне неге, болесници с ослабљеним хуморалним имунитетом (нпр. мијелом, нефротски синдром, агамаглобулинемија, узимање имуносупресивне терапије) и болесници са ослабљеним ћелијским имунитетом (нпр. леукозе, ХИВ инфекција, малигни тумори, имуносупресивна терапија). 
Досадашња медицинска сазнања аргументовано доказују да нема болница без БИ. Међутим, добро организовани и спроведени програми превенције БИ могу знатно редуковати (за једну трећину) њихову учесталост. Зато у свакој болничкој средини постоји комисија за спречавање БИ, коју чине директор или његовог заменик, главна медицинска сестра, епидемиолог, микробиолог, инфектолог, итд.
Њихов тимски рад има за циљ континуирани надзор над болесницима, медицинским радницима, посетиоцима, болничком средином, стерилношћу инструмената, раствора за медицинску употребу и др., с једне стране, уз перманентну контролу спровођења свих познатих мера спречавања преношења потенцијалних узрочника БИ, с друге стране. Зато је усвајање и поштовање водича од пресудног значаја за превенцију и контролу БИ. 
У текућем времену, савремена медицина, и због ризика од БИ, помера своје тежиште рада ка кућном лечењу, амбулантном раду и дневној болници. Уколико је хоспитализација неопходна, онда се она знањем, новим технологијама и добром организацијом рада скраћује што је могуће више. 
Давно усвојивши наведене чињенице, у најмању руку, остао сам затечен и запрепашћен уласком председника Републике Србије у пратњи министра здравља и с бројним ТВ екипама у јединицу интензивне неге Ургентног центра Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС) 17. марта 2025. године. Лаици немају шта да траже у интензивној нези, макар били у скафандерима. Овим је бачена сенка на хуману и стручно утемељену акцију пружања квалитетне, ефикасне и безбедне медицинске помоћи болесницима из Кочана (Северна Македонија) с тешким опекотинама опасним по живот. Наиме, здрава кожа која лучи масне киселине, уз присуство бројних сапрофитних („доброћудних”) бактерија, природна је и ефикасна препрека за патогене бактерије. Код болесника с термички оштећеном кожом, уз пад имунолошког одговора због обимних опекотина и стреса, напросто су отворена врата за мултирезистентне бактерије са следственом тешком клиничком сликом и могућим леталним исходом. С друге стране, свако од нас „носи” око 100 трилиона микроорганизама, а неки су и клицоноше с патогеним бактеријама које најчешће капљичним путем „сеју” око себе. Једноставно, угрозити живот тешким болесницима додиром или говором без маске због политичке промоције егоистично је и нехумано. Тим више што наш председник хронично практикује, уз пратњу новинара и камермана, посете најтежим болесницима упорно кршећи противепидемијске мере. Сетимо се само посете дечјем хематолошком одељењу. 
Овим чином је прекршен Закон о здравственој заштити РС (члан 15, став 1) и Закон о правима пацијената РС (чланови 10 и 21). Уласком бројних ТВ екипа и лаика у болесничку собу, као и приступом температурној листи болесника, прекршено је и право на приватност болесника (члан 14). Овим чином прекршена је и одлука Централне комисије за болничке инфекције УКЦС од 13. јануара 2025. године о забрани посета хоспитализованим болесницима у циљу превенције и контроле ширења респираторних инфекција. 
Остаје нејасно зашто присутни лекари, наставници Медицинског факултета Универзитета у Београду, нису применили постојеће законске могућности, своје искуство и знање, ауторитет и интегритет руководиоца здравствене установе. Остаје нејасно зашто су присутни лекари прекршили Хипократову заклетву и Кодекс медицинске етике Лекарске коморе Србије. Теоретски гледано, забрану уласка лаицима у одељење интензивне неге могла је да искаже и реализује и главна медицинска сестра. 
После свега, остаје нејасно и зашто се нису огласиле надлежне институције: Институт за јавно здравље Републике Србије, Лекарска комора Србије, епидемиолошка секција Српског лекарског друштва, Здравствени савет Србије, Централна комисија за болничке инфекције УКЦС, Етички одбор УКЦС итд. Зашто су сви у „завери ћутања”? 
И шта сада? У нашим животима, нажалост, драма драму сустиже и престиже, трагедија трагедију, несрећа несрећу, афера аферу. И што је најгоре, репертоар, домет и евентуални крај овом животном колоплету и политичком марифетлуку немогуће је сагледати. На крају крајева, „све ће то прекрити снег, рузмарин и шаш”. А заборав је својеврсно убиство истине и цементирање постојеће неприхватљиве праксе гажења струке и етике.

*Председник Одбора за здравље партије Србија центар (Срце)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа