Мобилизација у време кризе

Покрет за народ и државу после састанка иницијативног одбора његових 12 апостола у Кући краља Петра Првог излази данас на плато испред Народне скупштине да би тродневним светковинама обележио почетак „великог посла” свенародног окупљања и мобилизације против „Покрета насиља” и свих који покушавају да Србију руше споља и изнутра. 
Најављен одмах као „историјски” и као „једини прави темељ и основ будућности”, Покрет је регистрован као невладино и непрофитно удружење и замишљен као стожер националних и државних интереса које ће поставити као приоритет свих приоритета. Формално је натполитички и надстраначки, а људи из академских кругова, лекари и инжењери, културњаци, спортисти и други треба да разбију утисак да је реч о популистичком сурогату СНС-а, о индиго копији власти. 
Авангарду покрета чини Главни одбор напредњака, који се колективно учланио. Одмах су се придружили готово сви из власти или око ње. Подељени социјалисти се нешто нећкају чекајући да се претходно разјасне питања „оријентације” и „организације”. СПС је разапет између жеље да се не замери СНС-у и опасности да утапањем у покрет дефинитивно изгуби преостале трагове свог политичког идентитета. 
Није покрет посебно оригинална идеја. Некада смо имали Социјалистички савез радног народа Југославије, ССРНЈ, народнофронтовску организацију основану да би давала најширу подршку Јосипу Брозу и монополу СКЈ. Касније је Владимир Путин формирао Народни фронт као национални пројекат како би подржао владајућу странку Јединствена Русија и ојачао личну власт. 
Најављујући нови скок у популистичку будућност, Александар Вучић је овај пројекат за „нормалност, рационалност, пристојност и успешну Србију” први пут обзнанио септембра 2022, а потом најављивао па одлагао његово формирање. Идеја је стављена на лед читаве прошле године, а није случајно да је (изнуђено) активирана сада када је власт суочена с најозбиљнијом кризом, истрајним студентским и општенародним бунтом. Кад је тешко, дај анестезију, ребрендирај СНС, зови народ у помоћ. 
Констатацијом да је држава пре пет месеци отета „насиљем и лажима”, председник посредно признаје да је изгубио битку, али не и рат, па је мисији покрета хитно доделио задатак да се бори против „насиља и терора”, како описује мирне блокаде факултета и манифестације по градовима и селима земље. Главни циљ биће да се растера „страх који је ушао у домове поштених људи у Србији”, каже председник потврђујући да се узроци и описи садашњег стања дијаметрално разликују и настављају да опасно поларизују Србију. 
Напредњачка верзија савеза радника, сељака и поштене интелигенције треба да оснажи опадајући рејтинг Вучића и СНС-а у време када нису искључени избори у јуну. „Важно је да Србија побеђује на сваком месту. Да се изборимо за сваки град и за свако село. Да покажемо амбицију, вољу и жељу, а да то не буде против било кога, већ да то буде за Србију”, каже председник, а његове речи звуче као најава почетка предизборне кампање. 
Покрет треба да заграби што више бирача, који су почели да се осипају. „Важно је да се што више грађана прикључи покрету”, понавља његов идеолошки отац док одбија да чује гласове протеста оних који такође чине Србију. Колико је то реално у данашњим околностима у којима један други покрет – студентски – одвлачи бираче с поља напредњачке гравитације? 
Председник позивима на „одбрану поретка и државе” наставља да брани систем који је озбиљно кородирао од корупције и бахатости. Грађанима нуди „наду, стабилност, сигурност и будућност Србији и нашој деци”. У јануару је у Јагодини говорио о локалним моћницима до којих „нико жив не може да дође”, али и многим министрима које „не можете да чујете и видите”. 
„То ћете ви, народе, да почистите, а ја ћу само да вам помогнем”, поручио је Вучић. Лепо, али ко је одговоран за „прљање” о којем говоре студенти? Зар „чишћење” није посао државе, парламента и владајуће коалиције? Да ли је то посредно признање да је СНС одговоран за нарастајуће свенародно незадовољство? Може ли покрет да прикрије грешке и напредњацима омогући да сачувају власт? Да ли следе пажљиво кореографисане чистке? 
Племенита је идеја да покрет уједини и помири Србију у оквиру Визије 2035, а да ли је то могуће уз оне који су протекле деценије Србију поделили као ретко кад у њеној историји? Циљ покрета је општенародни дијалог. Како га волшебно остварити с онима на власти који га упорно одбијају, а своје политичке неистомишљенике брутално ниподаштавају и вређају? 
Све неодољиво подсећа на сличан свесрпски сабор о Косову пре неку годину. Реална је опасност да покрет постане форум истомишљеника који себи присвајају, а другима поричу патриотизам. Шта значи неукусно, па и арогантно срочен слоган Покрет за „нормалну Србију”? Да ли то значи да сви они који се не придруже припадају „ненормалној Србији” и заслужују презир, који председник према њима не прикрива? Ако ће покрет окупити све „часне” грађане, на другој страни остају само „нечасни”. Коначан резултат биће нови допринос поларизацији. 
Покрет има циљ да непрестано подсећа да се не поклекне око Косова и Метохије и Републике Српске. Лидер Покрета социјалиста Александар Вулин, који је међу првима понудио чланство, брани тезу да нови покрет треба да се шири где год Срби живе. Да укључи социјалдемократе Милорада Додика и српске лојалисте по Црној Гори. Ризик је да покрет одмах буде проглашен за камуфлажну варијанту Српског света, али верујем да Вучић неће ићи тако далеко. 
СНС се заоденуо у фолију грађанског покрета, у којем нема места за другачије виђење развоја Србије. Више него проблематична саборност. Веровао бих у идеју ове скупине када би јој се придружили натполитички и надстраначки студенти, они који су показали да имају највише енергије, али они то неће. Разумем их. Када председница Народне скупштине говори о покрету за „стабилну и напредну, за Србију мира, демократије, владавине права и институција”, онда то делује фарисејски.