Личне карте за куће и зграде

Мада је обавеза поседовања енергетских пасоша при купопродаји некретнина прописана законском регулативом, потпуна примена одредаба до данас није заживела у пракси. Утисак је да већина народа није спремна за додатне трошкове и да не схвата важност коју ови документи могу да имају кад је реч о укупном квалитету живота.

– Енергетски пасош је документ којим се дефинишу карактеристике некретнине у погледу енергије потребне за њено функционисање током целе године и према новом Закону о планирању и изградњи обавезно је да га поседују не само нове, већ све некретнине. Основна категорија садржана у енергетском пасошу је добро познати енергетски разред, на који смо одавно навикли код беле технике, а некретнине морају имати ознаке од „А” до „Г”. Саме по себи, ознаке разреда нам можда не значе много, али укупна количина енергије која је на годишњем нивоу потребна згради у директној је корелацији са новцем неопходним за рачуне за струју и грејање – објашњава доцент др Бојана Зековић са Архитектонског факултета.

Она додаје да би енергетски пасош требало да нам понуди јасне одговоре на свакодневна питања – о стању простора у којем живимо, о износима које плаћамо за струју и грејање, као и о ефикасности и исплативости мера обнове које планирамо.

– Поред детаљне слике актуелног стања, обавезан део енергетског пасоша је и списак мера унапређења енергетске ефикасности, са проценом њихове исплативости и очекиваним периодом отплате, што за постојеће зграде може бити вредан оријентир за планирање будућих активности обнове. Измене Закона о планирању и изградњи из 2023. године садрже одредбе којима се предвиђа обавеза издавања енергетских пасоша не само за нове зграде и зграде које се реконструишу, односно енергетски санирају, већ за све зграде. То значи да би у наредним годинама сви требало макар да сазнамо енергетски разред простора у којем живимо, наравно, ако се одредбе овог закона буду правилно спроводиле – наводи Зековићева.

А шта све подразумева добијање енергетског пасоша? Основ за израду овог документа је израда такозваног елабората о енергетској ефикасности зграде, који израђује посебно лиценцирани инжењер, а на основу којег овлашћена организација – која може бити привредно друштво или друго правно лице – издаје енергетски пасош, објашњава Зековићева.

– Сертификација се обавља према специфичној годишњој потребној енергији за грејање, исказаној у киловат-сатима по квадратном метру корисне грејане површине. Након прорачуна енергетског биланса топлотних губитака и добитака потребно је анализирати примењени систем грејања и одредити његов степен ефикасности, а затим сагледати и карактеристике енергента, како би се одредила финална, односно примарна енергија и емисија угљен-диоксида. Укратко, у питању је нешто налик здравственом картону некретнине, са дијагнозама и предлозима третмана. Он треба да нас информише и оснажи да доносимо боље одлуке о одржавању и унапређењу простора у којима живимо – сматра др Зековић.

Све те информације најпоузданије се сазнају из пројектне документације, али је често неопходно и на лицу места вршити процене и апроксимације. У најкомпликованијим случајевима, термичке карактеристике непознатих склопова могуће је утврдити и додатним мерењима различитим контактним или бесконтактним методама (мерење топлотног флукса, термовизијско снимање).

– Поред наведених корака у вези са самом зградом, потребно је анализирати и стање система грејања, хлађења и вентилације (котлови, цевна мрежа, регулација, режими коришћења и слично). Такође, за постојеће зграде увид у рачуне за потрошене енергенте на годишњем нивоу представља добар начин да се прорачунате карактеристике потребне енергије доведу у корелацију са стварним вредностима – наводи Зековићева.

Бојана Зековић подсећа да је у Србији обавеза издавања енергетских пасоша повезана са изменама законске регулативе, пре свега кроз измене Закона о планирању и изградњи још 2009. године, а нарочито усвајањем Правилника о енергетској ефикасности зграда 2011. године и Правилника о условима, садржини и начину издавања сертификата о енергетским својствима зграда из 2012. године. Међутим, додаје она, иако је обавезност поседовања енергетских пасоша при купопродаји некретнина прописана наведеним правилницима, имплементација ових одредаба до данас није заживела у пракси.

Рок од три до 10 година

На специјализованом порталу „Клима 101” наводи се да цена израде енергетског пасоша износи око 100 евра за обичне куће, односно између једног и четири евра по квадратном метру за зграде. Рокови за прибављање овог документа разликују се у зависности од врсте зграде па је тако за јавне зграде прописан рок од три године, за пословне пет, а за стамбене 10 година. Једном издат, енергетски пасош важи 10 година.

Енергетски пасош већ је годинама обавеза за нове зграде, као и за зграде које се реконструишу у Србији. Код реконструкције или санације, потребно је доказати да се предвиђеним интервенцијама енергетски разред зграде побољшава макар за један ниво. За новоградњу је неопходно да зграда оствари барем енергетски разред „Ц”, пише „Клима 101”.

Кратак историјат

Енергетски пасоши уведени су као обавезни Европском директивом о енергетској ефикасности зграда (ЕПБД) из 2002. године, која је за Србију постала обавезујућа приступањем Енергетској заједници 2005. године. Каснијим изменама директиве ЕПБД из 2010. године додатно је дефинисана обавезност примене енергетских пасоша приликом купопродаје некретнина, обавезност њиховог јавног излагања (видљивост), рок важења и слично. Најновијим изменама ове директиве уводе се енергетски пасоши за дубоку обнову зграда (пасоши енергетске санације), као и сертификација зграда према енергији која укључује целокупни животни циклус зграде, а не само енергију која се троши у фази експлоатације, наводи се на порталу „Клима 101”.