Историја Херцеговине се чува по Дучићевој визији

Специјално за „Политику”

Требиње – Музеј Херцеговине у Требињу је једна од најстаријих установа културе на југу Републике Српске, која је основана 1952. године, а по идеји песника Јована Дучића. Он је 1935. послао из Рима, где је службовао као дипломата, део своје приватне колекције за украшавање града и за збирку музеја, јер је волео своје родно место и добро је познавао историју.

Директорка Музеја Херцеговине археолог Ивана Грујић у разговору за „Политику” открива да је Дучић хтео од Требиња да направи мали европски градић, којем су управо недостајали археолошки налази који потврђују његов историјски развој и значај. Дучић је, нешто купујући а нешто добијајући, послао збирку римске камене пластике са више од стотину комада, међу којима су делови саркофага, делови скулптура и других архитектонских делова.

„Он је планирао да подигне и зграду. Имао је своју уметничку збирку која је из Америке враћена у фрагментима, музеј поседује само 14 слика из те збирке”, објашњава Грујићева.

Покренута је акција у којој би се сакупила средства за рестаурацију Дучићевог клавира који потиче из друге половине 19. века који је направљен у Прагу.

„Клавир Јована Дучића је пре двадесетак година допремљен у Требиње као поклон Епархији захумско-херцеговачкој и приморској, а који је потом пребачен у музеј и тренутно се налази у веома лошем стању. Купљен је на једној аукцији у Београду, јер је Дучић својевремено на Бановом брду купио кућу у којој је хтео да формира једну збирку, где се, између осталог, налазио и тај клавир”, каже Грујићева.

Она објашњава да су музејске збирке формиране доласком Љубинке Којић, која је била први управник музеја. Ова институција је заједно са другим установама вршила истраживања, па је тако у локалитету манастира Завала откривена чувена камена пластика рајских птица које су идентичне птицама са Мирославовог јеванђеља, које су постале заштитни знак музеја.

Огормно богатсво чине и остале збирке попут етнолошке сталне поставке која је урађена у сарадњи са Етнографским музејом из Београда када су стручњаци прилагодили поставку на којој је представљен живот на селу у другој половини 19. до почетка 20. века. У међувремену музеј је откупљивао и делове такозване „градске куће” од породица које су се бавиле трговином и виноградарством.

Богату уметничку збирку музеја чине и графике које је поклонио чувени графичар Бранко Шотра, дела сликара Мирка Кујачића и Милорада Ћоровића (који је и оснивач Ликовне академије Требиње), а посебно место заузимају радови прве требињске сликарке Милене Шотре и Атанасија Поповића, првог Требињца који је завршио Ликовну академију у Бечу.

Што се тиче археолошких ископина, при крају су радови на локалитету Старог града, где су пронађени остаци некадашњег војног смештаја, који је настао почетком 18. века, када су се Османлије повукле из Херцег Новог и Рисна у Требиње. Грујићева напомиње да постоји и идеја да се у оквиру платоа музеја направи својеврстан музеј археологије. Постоји посебно интересовање за наставак истраживања у самом дворишту музеја, где су откривени бедеми дебљине метар и по средњовековног старијег утврђења које је било на највишој коти у овом делу десне обале реке Требишњице и говори у прилог томе да је ту било неко административно и црквено седиште у раном средњем веку.

Најмлађа збирка у музеју је природњачка, којом је обухваћено праћење слива реке Требишњице, а са обзиром на то да се ради о крашком пределу, дошло је до задржавања неких реликтних ендемских врста од којих је напознатија „човечија рибица”, као и обиље инсеката. Слив Требишњице се завршава планином Орјен, која је на тромеђи БиХ, Црне Горе и Хрватске, где на малом простору, на надморској висини од скоро 2.000 метара, постоје ретке биљне ендемске врсте које носе назив управо по Орјену јер су јединствене у свету.