Град анђела сања Јокића

У америчком спорту, као и у животу, граница између трагедије и фарсе танка је као линија за три поена. Мајкл Мелоун, тренер који је од Денвер Нагетса направио озбиљан кошаркашки институт са шампионским прстеном, смењен је баш у сезони у којој Никола Јокић игра као да за њега не важи закон гравитације. 
Одлазак Мелоуна делује као сцена из вестерна: шериф сам скида значку и то не због издаје или пораза, већ због унутрашњег умора, а потом се камера удаљава и види се како на коњу нестаје у прерији док залази сунце. 
Као Шејн. Јер, како другачије објаснити да тренер напушта тим док му центар изводи Моцартове партитуре, али на надморским висинама изнад Шекила и Џабара? 
Кулер из сомборске равнице, у овој сезони губитничкој за све осим за њега, игра као да му дух Пиштољ Пита асистира из сенке.

Пиштољ Пит је надимак Пита Маравича, генијалног кошаркаша српских корена који је био цар седамдесетих година, што значи да и у суровој НБА лиги крв није вода. Ове сезоне статистика урла – учинком у мечу против Мемфис Гризлиса, Јокић је осигурао сезонски трипл-дабл просек, што је пре њега успело само двојици играча, Оскару Робертсону и Раселу Вестбруку.  
Аналитичари занеме кад гледају Јокићеве пасове који више личе на шаховске потезе, него на кошаркашке асистенције. Док Јокић шета по паркету као господин из неког бољег времена, Мелоун одлази тихо, без помпе, као да се извињава што његова повређена сујета више не може да поднесе игре ван паркета и трке за милијардама долара власника Нагетса, патер фамилијаса Стена Кренкеа који у свом пословном портфолију поседује и златни пакет акција лондонског фудбалског клуба Арсенал, па је по отказу који је испоручио Мелоуну, стари фрајер америчког бизниса сео у приватни авион и отишао да гледа супердерби Лиге шампиона Арсенал – Реал Мадрид. 
У НБА лиги где се тренери смењују брже него премијери у балканским парламентима, Мелоун је био константа. Ауторитет без галаме, учитељ који је знао да генија попут Јокића не треба да укалупи, већ да му се склони с пута. И можда је баш у томе иронија – човек који је знао да не смета када се рађа уметност, одлази јер осећа да више не може да јој допринесе. Заправо сам сигуран да је одлазак великог Мајкла Мелоуна управо то. Јокић је већ надрастао Стеновине планине за главу, Денвер је постао тесан за њега, јер Николу желе моћнији босови и од Кренкеа који владају Америком и светом. Они су власници неба, земље и свемира и желе да преузму највећег светског кошаркашког суперстара који не може да се маркетиншки уновчи у бајковитој провинцији Америке, где се још осећа дух Дивљег запада. 
А Јокић? Није рекао ништа патетично после одласка свог ментора. Можда је само кратко климнуо главом, као кад погоди тројку с једне ноге. И знао је да је отишао човек који га је први, а можда и једини разумео, а затим одлазио са њим у Сомбор, где је остајао недељама да га тренира у сеоском дворишту. 
Наравно да ће НБА наставити да врти своје милијарде, коментатори ће тражити новог „најбољег центра икад”, али остаће питање – да ли је Мелоун отишао због лоших резултата Денвера, због осећаја да је све већ рекао или је матори богаташ схватио да годинама Јокић игра сасвим сам, са лошим саиграчима и очајним генералним менаџером клуба Калвином Бутом, који је одлепршао заједно са Мелоуном? У времену када се све мери кликовима, можда је то најпоштенији начин да се оде – у тишини, док ти твој играч, твоје чедо, прави сезону за уџбенике. Мајкл је отишао негде где ће бити потребан. 
И зато, док Јокић доминира као господин из епохе када су се титуле освајале знојем, а не алгоритмима, Мелоун нестаје јер шоу мора да се настави. У ери прегласних, његова тишина звучи најгласније. Али, чуће се још много о теби, Мајкле! 

Никола Јокић ретко даје бомбастичне изјаве, али његов израз лица након објаве о одласку Мелоуна говорио је више него речи брбљивца, као што је Чарлс Баркли. Заправо је веза Јокића и Мелоуна била срце франшизе. Били су отац и син светске кошарке. Мајкл је пустио Николу да игра своју игру. Видео је оно што није ни Наса: да се изнад планина Колорада где су дошли први авантуристи у потрази за златом опасани револверима појавила суперзвезда која ће, у кошаркашком универзуму, остати да сија попут Ларија Бирда и Меџика Џонсона. Одлазак Мелоуна из Денвера није само одлазак тренера. То је као када би, у давна времена, Вук Караџић одлучио да више не пише ћирилицом. Систем који је препознао Јокићеву генијалност, ту чудну математичку тачност с лоптом у рукама, сада остаје без архитекте. А без архитекте, палата се ретко доврши. 
Постоје тренуци када ни најравнодушнијем човеку не преостаје ништа друго него да погледа у даљину и прећути. Такав је тренутак сада пред Николом Јокићем. Буцмасти дечак из Србије који је уместо снова у коферу носио бурек и поруке од маме, можда се по први пут налази пред раскрсницом које се и најхладнокрвнији НБА менаџери плаше – остати веран Денверу или с намером поћи у велики град, како је певао Шабан Шаулић. 
У свеопштем хаосу који је настао у врху НБА лиге, где се реченице изговарају тише него што удари Јокићева асистенција без гледања, већ се чују гласине, већ су се ужарили медији. Не долазе трачеви из Сомбора, најпре тихим шапатом из равнице, не шире се потом хуком преко Атлантика, а затим грмљавином до Средњег запада. Они се чују из Калифорније, са друге стране НБА универзума, из града у коме се снови не сањају, већ снимају. Лос Анђелес те зове, Никола, зар не слутиш то? Лејкерси се спремају за тебе Никола, зар сумњаш у то? Јер тамо је Лука Дончић, знаш за то! Замишљате ли тај тандем? Дончић и Јокић под истим кровом? Српско-словеначка турбо-фолк симфонија у златно-љубичастој боји? Пол Гасол и Коби Брајант, али на ракији и ајвару! 
Можда то и јесте следећа страница будућности светске кошарке која тек треба да се испише. Лука, који више личи на београдског таксисту него на НБА суперстара и Никола, који више воли да гледа коње него што би буљио у Блејк Лајвли и Џенифер Лопез, можда ће играти заједно у најгламурознијем клубу света. 
Наравно, постоји један проблем, а то је его. Не њихов, јер га немају, већ онај који тиња испод холивудских рефлектора. У Денверу, Јокић има свој мир. У граду греха, анђела и демона мора да се поздравља с маторим Џеком Николсоном и реперском првом поставом пре сваког меча. Да ли Никола жели то? Или можда осећа да је дао довољно – један прстен и МВП титуле који могу да му се издају за живота. 
Можда ипак све остане на гласинама. Можда Јокић остане у планинама Колорада, међу људима који су га пригрлили као род рођени. Али ако икада одлучи да оде, неће то бити због пара, реклама или жеље за вечером са Леброном Џејмсом. Можда је управо Леброн тај који све ово ишчекује: један од највећих играча свих времена нашао је једног од наследника у Луки, а сада чека оног јединственог, онога кога сви чекају, онога који се врти и око кога се све врти, Николу Јокића, како би их прогласио за своје наследнике и најбољи кошаркашки бели пар свих времена који ће слудети најпре Лос Анђелес, потом Холивуд, затим Америку и, коначно, читав свет. 
Сасвим је логично. Замисли, човече, НБА са балканском осовином – Никола Јокић и Лука Дончић на паркету где је некад газио Коби, сада су праве газде Лејкерса. Замисли како лопта клизи као шапат, док њихов пик-ен-рол постаје шапат током молитве. 
Замисли како Јокић асистира као да развезује ноншалантно кравату и Лука, који финту сервира као дупли еспресо после бурека. Обојица са пивским стомацима доносе луди шмек са Балкана у Град анђела. Амерички и српски таблоиди урлају са насловница: „Браћа у Холивуду – Балкан влада у НБА!” „У јутарњем програму и даље столује Миломир Марић, али сада у дресу Лејкерса који му виси као спаваћица, док у позадини пева Баја Мали Книнџа, наравно, цензурисан за Си-Ен-Ен. Јокић вратио ЛА на мапу као Тесла струју у спаваћу собу”, писаће неки колумниста, што лоче пелинковац у поноћ. 
Кафане се пуне у три ујутру и све столице су окренуте тамо далеко, ка Америци. То није више спорт, то је културолошка фузија, где у литри ракије има више аналитике него код Шекила и братије и свих америчких напудерисаних коментаторчића заједно. 
А ти, човече мој, реци, да ли би гледао НБА кад тамо царују наши, у Лос Анђелесу, где сунце залази на наш начин!