Истина о четничком команданту мајору Јездимиру Дангићу

Читајући текст „Тајна Војводе Дангића” господина Вујадина С. Гудеља, објављен у „Политици” 19. марта, приметио сам ненамерну грешку која се двапут омакла аутору. Он каже да су у априлу 1942. године партизани заједно с усташама покренули оружану хајку против војно-четничких одреда Јездимира Дангића, а у другом делу текста понавља ту тврдњу с додатком о хапшењу Дангића од стране Немаца: „А реч је о пределу у којем су четници трпели поразе у нападима усташа и партизана. Немци су у ноћи између 11. и 12. априла ухапсили Јездимира Дангића и интернирали у официрски логор у Нирнбергу.” У овим тврдњама не поклапају се учесници офанзиве на устанике, а ту су наведени само четници као нападнута устаничка страна. Датум хапшења Дангића је тачан, али није наведено где је ухапшен. Аутор говори о „наводној” Дангићевој сарадњи с Немцима и „наводним” ратним злочинима које је са својим устаницима (четницима) починио. Зашто „наводно” кад се то стварно догодило и за то постоје валидни докази у виду историјских докумената?

На жалост, или на штету овог доброг текста, све се свело само на доказивање ауторовог става да су партизани у току читавог рата уско сарађивали с усташама, што је дискутабилно јер су и они били антифашистичка устаничка војска против које су осовинске снаге Немци, Италијани и усташе водили другу непријатељску офанзиву која се завршила Козарачком епопејом – највећим страдањем српског народа из западне и источне Босне. Велика и оправдавајућа околност за четничког команданта мајора Јездимира Дангића била је та што се с устаницима дигао на устанак против усташке агресије и репресивне и геноцидне политике НДХ. Активно је учествовао у одбрани српског народа у источној Босни и спасавању српских избеглица са Козаре пребацујући их преко Дрине у Недићеву Србију.

Трагична судбина мајора Дангића доста је слична судбини свих равногораца, на челу с њиховим командантом Дражом Михаиловићем. Наиме, у јулу и августу 1941. устаници у источној Босни (као и у осталим српским етничким деловима Босанске крајине, Лике, Кордуна и Баније) организовали су се у пружању отпора усташкој НДХ. Устанички покрет није био јединствен јер су у њему учествовали они који су ослободилачку борбу поистовећивали са социјалном револуцијом (партизани, комунисти) и они који су желели обнављање југословенске монархије (монархисти, четници). Ипак, и једни и други оставили су политичке разлике по страни због одбране српског народа од усташког ножа. Формирали су заједничке штабове, на пример Команду босанских војних устаничких одреда, основану у Дрињачи 1. октобра 1941, у чијем су се командном кадру заједно налазили четнички и партизански команданти, као Јездимир Дангић, Перо Ђукановић, Драгослав Рачић, Родољуб Чолаковић, Светозар Вукмановић Темпо и Слободан Принцип Сељо.

Ширење устанка у НДХ показало је велику слабост НДХ и њених домобранско-усташких војних формација, што је изазвало непланирано веће ангажовање окупаторских трупа на подручју Босне. Због масовног уништења Срба у НДХ (а Босна се налазила у њеном саставу) политика и начин борбе равногорског покрета, сем одбране српског народа и територија, постало је и кажњавање свих криваца за уништење Срба – усташа Хрвата и муслимана. Кренули су у осветничке походе на подручја и градове где је живео већински хрватски и муслимански народ чинећи покоље, пљачке и уништавајући имовину.

С друге стране, партизански команданти настојали су да у своје јединице мобилишу припаднике свих народа, док су насиље над цивилима осуђивали и оштро кажњавали, посебно после злочина које су заједно као устаници с четницима из освете починили почетком августа 1941. у Кулен Вакуфу. Та политика помирења и братства и јединства на дуге стазе омогућила им је каснији успех и коначну победу, док су четничком покрету ти осветнички походи, којима су били склони и у каснијем периоду рата, донели епитет шовинистичког геноцидног покрета, а политика „чекања” и „легализације”, тј. сарадње с Недићем и окупатором, епитет фашистичког покрета. Наиме, после гушења устанка у Србији у децембру 1941. генерал Недић је покушао да прошири свој утицај и територију Србије на северни део Косова с Митровицом и на подручје Подриња (источне Босне) као етничких српских крајева. То је покушавао преко немачких администратора Турнера, Шефера и касније Нојбахера, а успоставио је и контакте с босанским четничким командантом Дангићем, који је желео да на тај начин сачува српски народ у тим крајевима од истребљења.

Преговори Недића са Дангићем вођени су са знањем Немаца. Да би уништили партизанске снаге у источној Босни Немци су били спремни да ангажују снаге мајора Дангића. Према споразуму немачког заповедника у Србији Паула Бадера и мајора Дангића закљученом 1. фебруара 1942. у Београду, четничке јединице између Дрине, Саве и Босне и италијанске демаркационе линије требало је да се ставе под команду заповедника 718. немачке дивизије генерала Бадера и да се у садејству с Немцима боре против партизана. Овај план је у последњем тренутку спречен интервенцијом посланика Зигфрида Кашеа и усташке владе.

Хитлер је прихватио Кашеову и Павелићеву протестну ноту и као велики србомрзац из Првог светског рата одобрио офанзиву на устаничке снаге четника и партизана у Босни, с додатном наредбом да се сви њихови команданти ухапсе или униште. Офанзива је почела 31. марта 1942. продором ка Власеници, Братунцу и Дрини усташке Црне легије, која је под командом Јуре Францетића и Рафаела Бобана иза себе остављала само згаришта и зверски убијене Србе. Зато је 12. априла 1942. и ухапшен мајор Дангић, али на територији Недићеве Србије, док је био на преговорима с Недићем и Немцима. Недић је интервенисао да га ослободе, али је било касно, јер су Немци га већ интернирали у логор Стриј у Пољској. Даља судбина мајора Дангића као логораша, борца у пољском устанку, и на крају заточеника у Титовој Југославији, добро је позната и документована.

Миомир Гарашанин