Не­мач­ка се вра­ћа ду­ху Дру­гог свет­ског ра­та

Сло­бо­дан Са­мар­џи­ја

Вла­сти не­мач­ке по­кра­ји­не Бран­ден­бург су за­бра­ни­ле пред­став­ни­ци­ма Ру­си­је и Бе­ло­ру­си­је да 8. ма­ја при­су­ству­ју обе­ле­жа­ва­њу 80. го­ди­шњи­це за­вр­шет­ка Дру­гог свет­ског ра­та. Да­нас, осам де­це­ни­ја по окон­ча­њу нај­ве­ће кла­ни­це у исто­ри­ји чо­ве­чан­ста­ва, ве­о­ма је ма­ло жи­вих уче­сни­ка ко­ји би мо­гли да се по­гле­да­ју очи у очи, као не­ка­да пре­ко ни­ша­на.

Под­се­ти­мо, у про­ле­ће 1945. је­ди­ни­це со­вјет­ске Цр­ве­не ар­ми­је по­кре­ну­ле су Бер­лин­ску опе­ра­ци­ју, по­след­њу ве­ли­ку офан­зи­ву на Ис­точ­ном фрон­ту. Све је окон­ча­но 2. ма­ја осва­ја­њем Хи­тле­ро­ве пре­сто­ни­це и ка­пи­ту­ла­ци­јом не­мач­ких сна­га. Ти­ме је и цео Бран­ден­бург као по­кра­ји­на до­спео под кон­тро­лу Со­вје­та. И та­ко је оста­ло све до па­да Бер­лин­ског зи­да и по­нов­ног ује­ди­ње­ња Не­мач­ке 1990.

А по­че­ло је по­ра­зом Хи­тле­ро­ве вој­ске у би­ци за Ста­љин­град (ав­густ 1942. ‒ фе­бру­ар 1943) и де­фи­ни­тив­ним гу­бит­ком ини­ци­ја­ти­ве на це­лом Ис­точ­ном фрон­ту. Ста­љин­град­ска епо­пе­ја и да­нас се сма­тра нај­кр­ва­ви­јом у људ­ској исто­ри­ји по­што је у њој то­ком шест ме­се­ци из­гу­бље­но из­ме­ђу 1,5 до два ми­ли­о­на људ­ских жи­во­та, ци­ви­ла и вој­ни­ка. Све што је на­кон то­га пре­о­ста­ло Вер­мах­ту би­ло је, прак­тич­но, са­мо де­фан­зи­ва.

По­раз у сва­ком ве­ли­ком вој­ном су­ко­бу оста­вља ду­бок пе­чат на суд­би­ни гу­бит­нич­ког на­ро­да. По­себ­но ако је та­кву не­сре­ћу сам по­кре­нуо во­ђен убе­ђе­њем да је је­ди­ни про­зван да соп­стве­ну во­љу на­мет­не дру­ги­ма као вр­хов­ну. Пе­чат Дру­гог свет­ског ра­та (1939. до 1945) ути­снут је на свим ме­ри­ди­ја­ни­ма на на­шој пла­не­ти. Ипак и да­нас, осам де­це­ни­ја од окон­ча­ња, као ње­гов глав­ни по­кре­тач озна­ча­ва се – Не­мач­ка.

И то нас вра­ћа у са­да­шњост. Сти­ца­јем ло­ших гло­бал­них окол­но­сти, иде­о­ло­ги­ја на­ци­зма као да по­но­во ди­же гла­ву. Пре де­сет го­ди­на, то­ком обе­ле­жа­ва­ња 70. го­ди­шњи­це кра­ја ра­та, та­да­шњи шеф не­мач­ке ди­пло­ма­ти­је Франк-Вал­тер Штајн­ма­јер је ин­си­сти­рао на од­го­вор­но­сти ње­го­ве зе­мље у Дру­гом свет­ском ра­ту. Али та­да су и Не­мач­ка и це­ла Евро­па цве­та­ли, по­сла је би­ло за сва­ко­га, из Ру­си­је су при­сти­за­ле огром­не ко­ли­чи­не јеф­ти­них енер­ге­на­та, стан­дард је ра­стао, ми­гран­ти су до­че­ки­ва­ни ра­ши­ре­них ру­ку, ужа­си ра­то­ва су по­ми­ња­ни тек на ко­ме­мо­ра­ци­ја­ма… А он­да је рат у Укра­ји­ни све пре­о­кре­нуо.

Не­ма сум­ње да не­мач­ки „по­вра­так ко­ре­ни­ма” про­из­во­ди мно­го не­при­јат­них исто­риј­ских се­ћа­ња. По­ли­ти­ка не­при­хва­та­ња ими­гра­на­та, не­по­ве­ре­ње пре­ма не­по­сред­ним ком­ши­ја­ма, па и да­ле­кој Аме­ри­ци и исто­риј­ско ис­ку­ство са Ру­си­јом као да су дез­о­ри­јен­ти­са­ли да­на­шње Нем­це. Исти­ни за во­љу, то­ме је сва­ка­ко до­при­нео и осе­ћај да су де­це­ни­ја­ма ис­ко­ри­шћа­ва­ни од стра­не за­пад­них са­ве­зни­ка као мо­тор европ­ске при­вре­де, али не и као не­ко ко во­ди ту при­вре­ду у ја­сном прав­цу. Све ве­ће окре­та­ње де­сно ори­јен­ти­са­ним пар­ти­ја­ма са­мо је из­раз не­за­до­вољ­ства та­квим ста­ту­сом. Не чу­ди сто­га што су нај­но­ви­ја ис­тра­жи­ва­ња ов­да­шњег јав­ног мње­ња по­ка­за­ла да је пар­ти­ја Ал­тер­на­ти­ва за Не­мач­ку, ко­ју мно­ги ква­ли­фи­ку­ју као ан­ти­се­мит­ску и ан­ти­а­ме­рич­ку, из­би­ла у сам врх по­пу­лар­но­сти, а не­ка­да­шњи на­ци­стич­ки сло­га­ни по­ста­ли све уче­ста­ли­ји.

Све по­ме­ну­то, на­рав­но, не ука­зу­је на же­љу Гер­ма­на да по­но­во кре­ну у по­ко­ра­ва­ње све­га око се­бе, па и да­ље. Али од­ра­жа­ва не­мир ко­ји би мо­гао да ре­зул­ти­ра уну­тра­шњим су­ко­би­ма што ни­ка­ко не би по­ди­гло углед Евро­пе као за­јед­ни­це. Та­кво ста­ње ука­зу­је и на чи­ње­ни­цу да НА­ТО ни­је осно­ван тек да би За­пад на­шег кон­ти­нен­та бра­нио од та­да­шњег Со­вјет­ског Са­ве­за, већ ка­ко би Евро­пља­ни­ма омо­гу­ћи­ла ка­кву-та­кву ме­ђу­соб­ну ко­му­ни­ка­ци­ју, без те­шких ре­чи и упо­тре­бе на­си­ља.

По­вла­че­њем САД из овог дру­штва от­по­че­ла је и отво­ре­на бор­ба за во­де­ћу по­зи­ци­ју, по­себ­но из­ме­ђу Ве­ли­ке Бри­та­ни­је, Фран­цу­ске и Не­мач­ке. Срећ­на окол­ност, за са­да, је­сте то што ни­јед­на од по­ме­ну­тих зе­ма­ља на по­се­ду­је вој­ну над­моћ ни при­бли­жно јед­на­ку оној ко­ју је Адолф Хи­тлер имао 1939, ка­да је кре­нуо у свој осва­јач­ки по­ход. Пи­та­ње је до­кле ће та­ко и оста­ти.

Ка­ко год би­ло, ре­ак­ци­ја Мо­скве и Мин­ска на на­ја­ве вла­сти Бран­ден­бур­га би­ле су оштре. Ак­це­нат је ста­вљен на огро­ман број из­ги­ну­лих со­вјет­ских вој­ни­ка у сла­ма­њу на­ци­зма и чи­ње­ни­ци да су њи­хо­ва гро­бља ра­су­та по мно­гим не­мач­ким гра­до­ви­ма и по­љи­ма. Уоста­лом, Ру­си­ја као је­ди­ни аутен­тич­ни по­бед­ник у Ве­ли­ком ра­ту сва­ка­ко не мо­же да при­хва­ти уце­не од стра­не по­бе­ђе­ног, па ни по­сле 80 го­ди­на ми­ра.

Са дру­ге стра­не, осам де­це­ни­ја по­гну­те гла­ве на сва­ко­га би де­ло­ва­ло де­при­ми­ра­ју­ће. Нем­ци су до­бро схва­ти­ли да су од Дру­гог свет­ског ра­та на­о­ва­мо би­ли са­мо аме­рич­ки по­слу­шник, са ма­ње или ви­ше до­зво­ље­не ини­ци­ја­ти­ве, у за­ви­сно­сти од гло­бал­них де­ша­ва­ња, али не и истин­ски парт­нер. Не­ма сум­ње да ће жи­те­љи нај­ва­жни­је др­жа­ве у ЕУ мо­ра­ти не­ке ства­ри да раш­чи­сте пре све­га са­ми са со­бом. За но­ву аван­ту­ру сва­ка­ко ни­су спрем­ни.