Приповедач узвишеног дара

Нобеловац Марио Варгас Љоса, писац који је оголио ауторитарне режиме, војне хунте, закон јачег, насиље и колонијализам, преминуо је у родном Перуу, с пуних 89 година. Био је један од водећих аутора латиноамеричке књижевности, с више од 50 књига које су превођене на светске језике и великом популарношћу. Поред Габријела Гарсије Маркеса, Хулија Кортасара и Карлоса Фуентеса, био је један од представника „латиноамеричког бума” шездесетих и седамдесетих година 20. века, а пратиле су га и бројне контроверзе. Његова дела говоре о нестабилности и насиљу у Латинској Америци у другој половини 20. века, кад се овај регион суочавао с побунама и војном диктатуром.

У младости је подржавао левичарске идеје, био је заговорник Кубанске револуције и Фидела Кастра, а након хапшења кубанског песника Еберта Падиље, због његовог критичког односа према тадашњој кубанској влади, приклонио се идејама неолиберализма, критикујући истовремено и крајње левичарске и крајње десничарске режиме. Временом је губио револуционарни елан. Кандидовао се за председника Перуа 1990. године, на позицији десног центра, али га је на крају поразио мање познати кандидат Алберто Фуџимора, који је владао наредних десет година.

Већ су легендарне приче о (не)пријатељству Марија Варгаса Љосе и Габријела Гарсије Маркеса и о томе да годинама нису разговарали пошто је Варгас Љоса 1976. године ударио Гарсију Маркеса у једном мексичком биоскопу. Као разлог свађе Гарсија Маркес наводио је њихово размимоилажење око Кубе и Фидела Кастра. Помирили су се 2007. године.

Нобелову награду добио је 2010. године, као приповедач узвишеног дара. Богатом имагинацијом и особеним језиком писао је о болним темама Латинске Америке, привлачећи глобалну пажњу.

Марио Варгас Љоса рођен је 1936. године у Арекипи, у Перуу. Иако је у Пјури изведена једна његова драма и објављена збирка прича „Шефови”, која је добила Награду „Леополдо Алас”, постао је познат тек после објављивања романа „Град и пси”, за који је 1962. добио Награду „Кратке библиотеке” куће Seix Barral и Награду критике 1963. године. Овај роман оцењен је као жестока критика погрешних представа о мушкости и насилних модела понашања у групи питомаца једне војне гимназије, где владају закон силе, гнев и безосећајност. По објављивању књиге, добио је оштре критике неколико перуанских генерала, а један га је оптужио да има поремећен ум.

У овом роману описао је своје тинејџерске године у војној академији „Леонсио Прадо”:

„Почео сам да пишем `Град и псе` у јесен 1958. године у Мадриду, у једној кафани у Улици Менендеса и Пелаја, звала се Хуте и гледала је на парк Ретиро, а завршио сам га у зиму 1961. године, у једној мансарди у Паризу. Да бих смислио радњу романа морао сам у детињству да имам нешто од Алберта и од Јагуара, од брђанина Каве и од Роба, да будем питомац Војне гимназије ’Леонсио Прадо’, да потичем из Веселе четврти у Мирафлоресу и да живим у Перли, у Каљау, и да у раној младости прочитам мноштво авантуристичких романа, да верујем у Сартрову тезу о ангажованој књижевности, да гутам Малроове романе и неизмерно се дивим америчким писцима изгубљене генерације, свима, али највише Фокнеру. Од тих састојака умешано је тесто мог првог романа, уз још нешто маште, младалачких илузија и флоберовске дисциплине”, написао је Варгас Љоса у предговору романа „Град и пси”.

Његов други роман „Зелена кућа”, који описује отуђеност макроа, мисионара и војника, који се окупљају око једног бордела у перуанској џунгли, објављен 1965. године, добио је Награду критике и Међународну награду „Ромуло Гаљегос”. Потом је штампао драмска дела „Госпођица из Такне”, „Кати и нилски коњ”, „Ла Чунга”, „Лудак с балкона” и „Лепе очи, ружне слике”; студије и есеје „Непрекидна оргија”, „Истина о лажима” и „Изазов немогућег”; сећања „Риба у води”; приче „Штенад” и, пре свега, романе: „Разговор у катедрали”, „Панталеон и посетитељке”, „Тетка Хулија и пискарало”, „Рат за смак света”, „Повест о Мајти”, „Ко је убио Паломина Молера?”, „Приповедач”, „Похвала помајци”, „Литума у Андима”, „Јарчева фешта”, „Рај на другом ћошку”, „Авантуре неваљале девојчице”, „Келтов сан”.

Добитник је најважнијих награда, Сервантесове, затим Награде Принца Астурије, ПЕН/Набоков и Grinzane Cavour. Био је члан Шпанске краљевске академије. Године 1983. именован је за председника комисије која је истраживала убиства осморо новинара у Перуанским Андима, а критике је примио од оних који су веровали да су та убиства последица насиља антитерористичке полиције.

„’У овој земљи не може да се направи ни сићушни простор цивилизације’, закључио је, ’Варварство на крају све сатре.’ И још једном је себи рекао, као и увек кад је био потиштен, како је погрешио у младости кад је одлучио да се не исели и да остане овде, у Ужасној Лими, убеђен да ће моћи да организује свој живот тако да ће, иако ће због посла од којег је живео морати да проводи много сати дневно уроњен у прозаичну стварност Перуанаца више класе, заправо живети у тој чистој, лепој, уздигнутој енклави, сатканој од узвишених ствари, коју ће он направити као алтернативу свакодневним стегама. Тада је добио идеју о спасилачким просторима, идеју да цивилизација није, нити је икад била покрет, опште стање ствари, простор који обухвата целину друштва, већ сићушне утврде подигнуте у времену и простору, које ће издржати стални напад те инстинктивне, жестоке, тупе, ружне, разорне, и бестијалне снаге, која је владала светом и која је сада ушла у његов сопствени дом”, део је романа „Дискретни херој” Варгаса Љосе.

У роману „Разговор у катедрали” описао је начине на које су уништавани животи појединаца током диктатуре Мануела А. Одрие, а његов роман „Јарчева фешта” из 2000. године фокусира се на диктатора Рафаела Трухиља, који је владао Доминиканском Републиком 31 годину, до атентата из 1961. Нобелов комитет похвалио је овај роман због осветљавања структура моћи и слика појединачног револта, отпора и пораза. Роман „Келтов сан” говори о Роџеру Кејсменту, хероју и негативцу, једном од првих Европљана који су обелоданили ужасе колонијализма.

Странице жуте штампе реаговале су на разлаз Варгаса Љосе од његове прве супруге, после 50 година брака, због Изабел Прејслер, мајке Енрикеа Иглесијаса. И даље су га пратиле контроверзе... Осудио је пораст убистава новинара у Мексику 2019. године, због експанзије слободе штампе, која новинарима допушта да кажу ствари раније недопустиве, у чему велику улогу има и трговина дрогом. Јавност је узбудио и изјавом о феминизму као непријатељу књижевности, коју прави стерилном и чисти је од мачизма, предрасуда и неморалности.