Што више људи игра шах, биће мање непромишљених одлука

Специјално за „Политику”

Москва – Сергеј, син Александра Карјакина, Заслужног тренера Украјине у шаху, са само 12 година и 10 месеци био је својевремено најмлађи велемајстор у историји. Са 26 година, 2016, стекао је право да изазове тадашњег светског шампиона Магнуса Карлсона. Након што је у 12 партија по класичном систему резултат био 6:6, приступило се тај-бреку по убрзаном систему где је Карјакин поклекао на самом крају. Наставио је да учествује на великим турнирима, одржава рејтинг у самом врху све до почетка 2022. када је суспенован због отворене подршке Русији у рату против Украјине. Убрзо је спортску каријеру променио за политичку.

Боравећи прошле године у неколико земаља Африке био сам пријатно изненађен интересовањем које су према шаху показала афричка деца, којима мобилни телефони и компјутери нису доступни. Каква је будућност шаха у садашњем дигиталном свету, колико су млади и даље заинтересовани за ову древну вештину?

– И мене је заинтересованост афричке деце пријатно изненадила. У Малију сам неколико пута држао онлајн лекције. Важно је да родитељи схвате да је шах важан за развој њиховог детета. Сви знају да је неопходно бавити се физичким активностима и класичним спортовима, али то некада може занемарити интелектуални развој. Васпитање и развој сваког детета треба да буде свеобухватно. Што више родитељи то схватају то су и шансе за опстанак шаха у будућности веће. Моји пријатељи све чешће траже да им препоручим шаховске клубове и доброг тренера. У Русији за будућност шаха не треба да бринемо. Знам да и у највишим ешалонима наше власти велики број функционера воли да игра шах. Верујем да је и у Србији приближно исто, поготово што ми је познато да и ваш председник Александар Вучић активно игра шах.

Ко је најбољи шахиста у историји?

– Мислим да је шаху највише дао Магнус Карлсон. Десет година био је неприкосновени светски шампион. После њега највећи би могао бити Боби Фишер, који је по достигнућима у своје време веома близу Карлсону. Мора се узети у обзир да је Фишер играо пре много година и да је тада шах био другачији. Мислим да бисмо, да је наставио, видели многа ремек-дела. Ипак, на велико жаљење љубитеља шаха широм света, прекинуо је своју шаховску каријеру. Његов меч за титулу против Бориса Спаског можда је и највећи у историји шаха. Спаски је, на жалост, недавно умро. Царство му небеско, и он је био велики шампион света и пријатан човек. Имали смо пријатељски однос. Често меје саветовао. увек подржавао и веома сам му захвалан на томе.

Као дечак сам имао прилику да видим Фишера уживо неколико пута, па и да ручам с њим, јер је мој отац 1992. у Црној Гори био један од организатора римејка оног легендарног меча из Рејкјавика 1972. који сте споменули. Само зато што је игнорисао забрану Стејт департмента да игра шах у Југославији, Фишер се суочио са драконском казном од 10 година затвора у Сједињеним Државама. Да ли је то озбиљно кршење основих људских права?

– Чињеницу да је неко осуђен на 10 година затвора само зато што је играо шах у земљи која се није допадала његовој домовини коментарисати је апсурдно. Судбина и слава су се горко нашалиле с Фишером. Било је питање времена када ће амерички правосудни систем пронаћи повод да се обрачуна с њим. Лично не познајем амерички правосудни систем и не могу да проценим да ли је казна за Фишера била правно утемељена или чисто политички мотивисана. Без обзира што су његови ставови и јавни наступи често били по много основа спорни и скандалозни то никако не оправдава одлуку да буде осуђен због тога што је код вас играо шах.

Одавно МОК и друге светске спортске асоцијације уводе разне санкције руским спортистима. Од почетка СВО оно са чим се суочавају ваши спортски колективи и појединци практично је истоветно са забранама са којим су се 90-их суочили југословенски колективи и појединци. У којој мери се последњих деценија спорт може одвојити од политике?

– Све санкције о којима говорите су апсолутно неправедне и исполитизоване. О томе како се грубо крше основна људска права спортиста данас нико не говори. Не кажемо да су сви наши спортисти идеални, али дискриминација је заиста неправедна. Ако желимо да се такмичимо за своју отаџбину Русију бићемо искључени због разлога који са нама спортистима немају апсолутно никакве везе. Таква политизација спорта нормалном човеку је неприхватљива. Велика је штета што се то дешава, јер спорт треба да буде ван политике, као што је и написано у Олимпијској повељи. Надам се да ово неће трајати вечно и да ће се глобалне политичке прилике променити. Тешко је предвидети када. Желим да сви спортисти могу да се слободно такмиче. Као спортиста разумем као нико други колика је то неправда, да без икакве личне кривице не можете да покажете то за шта сте се цео живот спремали.

Планирате ли да се вратите професионалном шаху?

– Искрено ја шах нисам напустио намерно, буквално сам избачен са светске позорнице. Свој последњи турнир сам завршио 22. фебруара 2022. у Холандији, када је све почело. За мене је отаџбина увек била и биће на првом месту и нисам се ниједног тренутка двоумио треба ли, када је тешко, да је подржим. Био сам прво дисквалификован на шест месеци, а онда када је суспензија истекла, није ми падало на памет да наступам под заставом ФИДЕ или неке друге земље. Ако не могу да се такмичим под заставом своје отаџбине Русије нећу се такмичити уопште. Али шах нисам напустио. Уз подршку „Јединствене Русије”, учествовао сам у отварању више шаховских клубова широм земље. Касније сам добио понуду да се кандидујем и за сенатора моје родне Републике Крим и то сам као велику част прихватио. Трудим се да останем близу шаха. Радим са младима у клубовима у земљи, а планирамо и велики фестивал шаха у Москви у јуну, на који би могле да дођу многе звезде. На њему и сам планирам да играм.

Каква је будућност Републике Крим коју представљате у Савету Федерације?

– Референдум из 2014. показао је јасно шта је народна воља. Данас више ни за званичнике САД није спорно да је Крим руски. Кримљани су одувек говорили на руском језику. Ја све до тих трагичних догађаја нисам посебно размишљао шта сам по националности, док се нисам непосредно суочио са претњом да ми се забрани да говорим на матерњем језику. Много је урађено у нашем региону када смо се вратили у састав Русије, од инфрастукуре до социјалних пројеката. Као Кримљанин у своје, а и у име апсолутне већине становника Крима, увек истичем да сам захвалан нашем председнику Путину, који је 2014. показао одлучност и није дозволио да се и код нас догоде крвави сукоби као на Донбасу. Желимо да живимо у миру и заиста нам је тешко да гледамо све то страдање, разарање за које је пре свега одговорна западна марионетска влада у Кијеву, која је била инсталирана да свим силама запали рат против Русије.

Стотине хиљада људи су погинуле у текућем рату. Могу ли руски и украјински народ то превазићи и помирити се у догледној будућности?

– Надам се да смо ближе миру него раније, али најважније је да мир буде под нашим условима. Много ће зависити од спремности друге стране. Уколико тамо на власт дођу нови људи, који би били за добре односе са Русијом, ствари се заиста могу променити. Русија не жели ништа лоше обичним људима у Украјини, али тамо се заиста мора променити антируска пропаганда, престати величање нацизма и колаборационизма, престати да се деца васпитавају да од малих ногу мрзе Русију.

Шта бисте поручили Србима?

– Брине ме, као припадника братског народа, нестабилна политичка ситуација у вашој земљи. Разумем да постоји много оправданих разлога за протесте и незадовољство обичних људи, много нерешених питања. Легитимно је протестовати и изражавати незадовољство, али важно је да се не пређе линија, као у Украјини за време Мајдана. Тада су, кријући се иза обичном човеку пријемчивих парола и слогана, антируске силе дошле на власт шо је довело прво до грађанског рата, а потом и СВО. То се ни под којим условима не сме дозволити. Искрено се надам да се у Србији ништа слично неће поновити, да ће се покренути дијалог и изнаћи неко компромисно решење. И, браћо Срби, играјте шах. Он формира способност размишљања неколико потеза унапред, све се пажљиво мора прорачунати и коначно преузме одговорност за своје поступке, јер у шаху кад се одигра потез не може да се опозове. Што више људи буде играло шах, мање ће бити непромишљених одлука.  :

(Фото: лична архива