Стотину шездесет година од смрти српског композитора Корнелија Станковића

Корнелије Станковић, прослављени српски композитор, мелограф, пијаниста, први Србин с највишим музичким образовањем, умро је 16. априла 1865. пре 160 година. Стасао је на самој обали Дунава, у Будиму, у древном српском кварту Табан, подно Гелерта, где је рођен августа 1831. У време његовог детињстава, као и током 18. века, Табан је био средиште посебне српске општине коју су настањивале хиљаде угледних грађана, занатлија, трговаца али и интелектуалаца. Осим српске, у Будиму су тада постојале и немачка и мађарска општина.

Био је изданак угледне грађанске породице. Пошто је рано остао без родитеља, основну школу је завршио у Араду, на крајњем северном ободу Баната, код сестре, где је тада постојала, иако невелика, добростојећа српска заједница. Међу њима и гроф Сава Текелија, велепоседник, велики добротвор, највећи мецена Матице српске, уз књаза Милоша Обреновића, преноси Танјуг.

 Гимназију је окончао у Пешти. Становао је тада у родном Табану, код старијег брата. Добре породичне везе обезбедиле су му даље, високо школовање. Племићка, велепоседничка породица Риђички стипендирала је његове студије музике у Бечу. Учио је хармонију, контрапункт, клавир, композицију, код Симона Сехтера, дворског оргуљаша, професора Конзерваторијума.

Клавир је вежбао тих година по осам сати свакодневно, те је досегао својеврсну пијанистичку виртуозност. У складу са ондашњим бечком модом у прво време компонује валцере и кадриле. Национални романтик, који је притом стекао и завидно образовање, вероватно по узору на друге сличне примере тог времена, надахнут протом Рајевским, угледајући се на Вука Караџића, одлучује потом да се посвети прикупљању народног музичког блага.

У прво време као мелограф бележио је традиционалну музику каква је постојала у народу, укљуцујући грађанске кругове, да би потом приступио обради прикупљених материјала.

Тако настају његове „Српске народне песме” објављиване у збиркама 1851, 1853, 1854, 1858, 1859, 1862, 1863. године. Није била реч само о народном и грађанском наслеђу Срба са простора Војводине, или шире Угарске, него и централне Србије коју је пропутовао раних шездесетих. Аутор је музике на песме низа познатих српских песника, његових савременика, као чика Јове Змаја, знаменитог панчевца Васе Живковића, Ђуре Јакшића, Ђорђа Малетића, Јована Суботића, па и кнеза Михаила Обреновића ("Што се боре мисли моје").

Кнеза Михаила упознао је у Бечу, у дому трговца Мосјиловића, тада је први пут видео поменуту кнежеву песму, за коју ће написати музичку подршку. Привлачила га је и духовна музика, прикупљао је и стучно обрадио, хармонизовао, црквено српско музичко наслеђе.

Раних педесетих пише духовну музику, Литургију, у чему му је помагао професор Сехтер. Већ 1852. на Ускрс, у руској цркви у Бечу извођена је његова Литургија, с мештовитим хором. У српској средини, међутим, пријем је био уздржан. То га је навело да темељније истражи српско духовно музичко наслеђе. Захваљујући добронамерности патријарха Јосифа Рајачића, боравио је по фрушкогорским манастирима и у Карловцима средином педесетих, када преноси на савремене нотне форме црквено наслеђе Срба.

Следило је хармонизовање традиционалних једногласних напева за потребе четворогласног хора. Зна се да је духовно наслеђе његовог народа бележио у двадесетак свезака. Тако настају публикације „Православно црквено појање у српског народа” штампане у царском Бечу 1862, 1863, 1864. године.

 Претходно, црквени хорови у Срба углавном су се ослањали на руску бугослужбену музику, али и европско наслеђе. Заслуга је Корнелија Станковића што је музичку духовну традицију његовог народа прилагодио потребама савременика. Српски црквени хорови у Панчеву, Београду, Трсту, Котору, Бечу оберучке су прихватили понуђено.

Био је током 1863/1864 диригент Београдског певачког друштва, при чему је утемељио и припремни ниво „приуготовни хор” с циљем пружања основа музичког образовања. Било је то прво музичко педагошко тело у Срба. Осмислио је такође и програм „Правителствене школе музике” која је требало да буде утемељена у Београду, као државна педагошка музичка установа.

 Као извођач, пијаниста, имао је наступе у родном Будиму, Пешти, у бечком Музикфераину, Карловцима, Новом Саду, Београду, Панчеву, Сомбору, и другде. Руски двор наградио га је као мелографа и изузетног музичког ствараоца Орденом Светог Станислава. Битно је допринео да се за српску музичку традицију заинтересују страни композитори, посебно руски, укључујући Чајковског , тако је настао „Српско-руски марш” данас познат као „Словенски” и „Фантазија на српске теме” Николаја Римског-Корсакова.

 Када је новембра 1876. у Москви први пут изведен „Српско-руски марш” Петра Иљича Чајковског био је то далеки омаж Корнелију Станковићу. Непосредна инспирација Чајковског био је Српско-турски рат, а мотиве за компоновање пронашао је у Станковићевој збирци „Српске народне песме” штампаној 1862. у Бечу. Прво извођење „Српско-руског марша” догодило се у Москви под управом Николаја Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета.

Иначе омиљен како међу сарадницима тако и широј јавности, низ институција, хорова и сличних тела прогласило је Корнелија Станковића почасним чланом. Био је болестан од туберкулозе, тада неизлечиве, фаталне болести, још од студентских дана.

 Пошто га је 1863. болест опхрвала, даровао је, правовремено, грађу насталу његовим неуморним радом Српском ученом друштву, претечи Српске краљевске академије. Пошто му се стање погоршало, марта 1864. из Београда одлази у родни Табан у Будиму, где се вероватно надао побољшању.

Умире априла 1865. у Будиму. Имао је тада само 34 године. Посмртни остаци неизмерно заслужног Корнелија Станковића пренети су осамдесетак година потом из Будимпеште на београдско Ново гробље.