Ми­ло­мир Ђа­ло­вић по­кло­нио је жи­вот брат­ској Ср­би­ји

Вр­ло је ма­ло љу­ди у Ср­би­ји и Цр­ној Го­ри, ко­ји има­ју та­ко бо­га­ту би­о­гра­фи­ју, као што је имао Ми­ло­мир Ђа­ло­вић. Ро­дио се 1922. го­ди­не у ко­рит­ском се­лу Ђа­ло­ви­ћи, ис­под пла­ни­не Жи­ли­да­ра код Би­је­лог По­ља. Био је нај­ста­ри­је де­те углед­них ро­ди­те­ља Ра­до­ва­на и Да­ни­це Ђа­ло­вић. Вас­пи­та­ван је у сло­бо­дар­ском ду­ху. По­сле за­вр­ше­не основ­не ско­ле, на­пу­шта за­ви­чај и на­ста­вља шко­ло­ва­ње у гим­на­зи­ји у Бе­ра­на­ма. За­вр­шио је два раз­ре­да гим­на­зи­је, а да­ље шко­ло­ва­ње пре­ки­нуо је рат.

Још од пр­вих уста­нич­ких да­на 1941. го­ди­не, ка­да су се Нем­ци и Ита­ли­ја­ни ута­бо­ри­ли у ње­го­вом се­лу и оста­лим кра­је­ви­ма Ср­би­је и Цр­не Го­ре и по­че­ли да спро­во­де сво­ју стра­хо­вла­ду, Ми­ло­мир је знао да су фа­ши­сти нај­ве­ћи не­при­ја­те­љи рад­ног чо­ве­ка, а да су му до­ма­ћи из­дај­ни­ци вер­не слу­ге. Ни­је мо­гао да гле­да ка­ко не­при­ја­тељ му­чи на­род, уби­ја га и пљач­ка. Од­лу­чио је да оде у пар­ти­за­не. Био је ви­сок, чвр­сте гра­де, ши­ро­ких ра­ме­на, отво­рен, дру­же­љу­бив, па се вр­ло бр­зо спри­ја­те­љио с бор­ци­ма. При­род­на сна­ла­жљи­вост и лич­на хра­брост омо­гу­ћи­ле су да ре­ла­тив­но ра­но по­ста­не по­ли­тич­ки ко­ме­сар Тре­ћег ба­та­љо­на Че­твр­те сан­џач­ке бри­га­де. Хра­бро се бо­рио и мир­но под­но­сио све стра­хо­те ра­та. Ишао је из бор­бе у бор­бу про­тив не­при­ја­те­ља сво­га пле­ме­на и на­ро­да. Из ра­та ни­је се вра­тио.

Био је 26. но­вем­бар 1944. го­ди­не ка­да је до­не­та на­ред­ба да Тре­ћи ба­та­љон Че­твр­те сан­џа­ке бри­га­де осло­бо­ди се­ло Дру­гли­ће код При­бо­ја на Ли­му, где се на­ла­зио утвр­ђен пук не­мач­ке ди­ви­зи­је. У на­ред­би је пи­са­ло да се на­пад из­вр­ши но­ћу, у ти­ши­ни и не­при­ме­ће­но осло­бо­ди се­ло, а Нем­ци по сва­ку це­ну уни­ште. Тог да­на Ми­ло­ми­ров ба­та­љон је био на но­га­ма. Пу­ту­ју­ћи за се­ло, пред ноћ 26. но­вем­бра од­ред је из­био на пр­ве ко­се из­над се­ла. А он­да, пу­зе­ћи по сне­гу, кроз шу­му, не­чуј­но су ли­кви­ди­ра­ли не­мач­ко обез­бе­ђе­ње. У жур­би, по­сле ли­кви­да­ци­је стра­жа­ра, не­при­ме­ће­но се спу­сти­ше у се­ло. Кад до­ђо­ше до пр­вих ку­ћа, из јед­ног угла бор­це је угле­дао на­о­ру­жа­ни стра­жар и по­чео да пу­ца. Вик­нуо је из свег гла­са: „Пар­ти­за­ни!” Упла­ше­ни Нем­ци по­че­ли су да иска­чу из ку­ћа оша­му­ће­ни, са­мо у до­њем ве­шу. До­че­ка­ли су их пар­ти­зан­ски бор­ци уби­тач­ном ва­тром. Ни­ко од њих ни­је жив пре­те­као.

Овај за­пис о Ми­ло­ми­ру Ђа­ло­ви­ћу од­но­си се на вре­ме кад је још ра­стао. Де­тињ­ство и ра­ну мла­дост про­вео је у ра­ту. Но­сио је јед­но је­ди­но се­љач­ко оде­ло. За до­те­ри­ва­ње ни­је имао. За не­да­ће жи­во­та он је знао. Из це­ле ње­го­ве че­те са­мо је он по­ги­нуо.

О по­ги­би­ји Ми­ло­ми­ра Ђа­ло­ви­ћа пре­жи­ве­ли бо­рац Ве­ли­зар Об­ра­до­вић, ру­ко­во­ди­лац СКОЈ-а, у свом днев­ни­ку пи­ше: „Из јед­не ку­ће, гра­ђе­не од чвр­стог ма­те­ри­ја­ла, још нео­сво­је­не, мно­го су нам ја­да за­да­ва­ли не­мач­ки ми­тра­ље­зи. Ра­фа­ли су бри­са­ли све што се на­шло на отво­ре­ном про­сто­ру. Нас су при­мо­ра­ли да се за­у­ста­ви­мо. За­ле­гли смо. Ја и Ми­ло­мир, је­дан до дру­го­га, на од­сто­ја­њу два до три ме­тра. Пу­ца­ли смо на Нем­це, а они на нас. Ми­ло­ми­ро­ва че­та до­би­ла је на­ре­ђе­ње да бор­ци кре­ну у на­пад. У ју­ри­шу – кад је бор­ба ула­зи­ла у за­вр­шну фа­зу осва­ја­ња ку­ће, а он је пред ку­ћом пао без ја­у­ка. По­го­ђен је из не­мач­ког ра­фа­ла.”

Ми­ло­мир је, до­да­је Ве­ли­зар Об­ра­до­вић, из­вр­шио сво­је по­ста­вље­не за­дат­ке. Ку­ћа је осво­је­на, а се­ло осло­бо­ђе­но. Док су дру­го­ви ње­го­ви те­ло пре­кри­ва­ли зе­мљом, Вла­до Ле­тић је на пар­че­ту па­пи­ра на­пи­сао: „Ов­де по­чи­ва Ми­ло­мир Ђа­ло­вић, ђак гим­на­зи­је, ко­му­ни­ста.” Остао је на бој­ном по­љу за­у­век, за брат­ску Ср­би­ју.

У мо­но­гра­фи­ји „Би­је­ло По­ље”, ви­ше ауто­ра, на стра­ни 809, под ред­ним бро­јем 221, пи­ше: „Ђа­ло­вић Ми­ло­мир, по­ли­тич­ки ко­ме­сар че­те, ро­ђен 1922. го­ди­не, у Ко­ри­та, срез би­је­ло­пољ­ски, члан је КПЈ од 1941. го­ди­не. У НОБ-у од 13. ју­ла 1941. го­ди­не. По­ли­тич­ки ко­ме­сар Тре­ћег ба­та­љо­на Че­твр­те сан­џач­ке бри­га­де. По­ги­нуо у бор­би про­тив Не­ма­ца у Дру­гли­ћи­ма, код При­бо­ја, 26 но­вем­бра 1944. го­ди­не.”

Исту суд­би­ну до­жи­вео је и Ми­ло­ми­ров во­ље­ни де­да Аврам Ђа­ло­вић. Био је по­знат ју­нак из ра­ни­јих ра­то­ва. Се­ља­ци су га мно­го це­ни­ли и во­ле­ли. У му­ка­ма и не­во­ља­ма, бит­ка­ма и бор­ба­ма ги­ну­ли су за­јед­но оста­вља­ју­ћи по­том­ци­ма сло­бо­ду и сло­гу, без ко­јих не­ма жи­во­та. У мо­но­гра­фи­ји „Би­је­ло По­ље”, на стра­ни 899, до­слов­но пи­ше: „Аврам Ђа­ло­вић, ро­ђен 1885. го­ди­не у Ђа­ло­ви­ћи­ма, зе­мљо­рад­ник, ве­те­ран ра­то­ва бал­кан­ских. Уби­јен је на звер­ски на­чин од стра­не Ита­ли­ја­на и му­сли­ман­ске ми­ли­ци­је, ма­ја 1943. го­ди­не у Ко­ри­ти­ма.”

По окон­ча­њу Дру­гог свет­ског ра­та, по­смрт­ни оста­ци Ми­ло­ми­ра Ђа­ло­ви­ћа, оба­су­ти цве­ћем и вен­ци­ма, пре­не­ти су у ње­го­во род­но се­ло. У по­греб­ној по­вор­ци би­ло је пу­но на­ро­да, ко­ји га је от­пра­тио и са­хра­нио на се­о­ском гро­бљу на Со­ко­лов­цу, код Би­је­лог По­ља.

Ни у на­ше до­ба хра­брост овог бор­ца ни­је за­бо­ра­вље­на. Основ­на шко­ла у Су­ши­ци и Ђа­ло­ви­ћи­ма но­си ње­го­во име.

Ла­буд Ђа­ло­вић,

еко­но­ми­ста и пи­сац у пен­зи­ји, Бе­о­град