Слика као универзална и моћна комуникација

Ваљево – „Планетарна комуникација је тешка јер је језичка. На другој страни, духовна комуникација као да потпуно ишчезава. У будућности ће то бити још израженије. Слика је, међутим, универзална комуникација, као и музика, али још чулнија, дакле још моћнија. То је условљено чињеницом да је највећа вредност коју човек поседује, односно да је највећи дар који је добио од природе – око. Слика је намењена очима. То је дар човека креатора – човеку гледаоцу. Према томе, ако је слика намењена очима које су феноменално савршенство сваког људског бића, онда је природно што је слика на централном духовном пиједесталу данас, а тако ће бити, убеђен сам у то, и убудуће.” 
Овако је пред микрофоном Радио Београда у новембру 1978. године у емисији „Гост Другог програма” говорио Љуба Поповић, Ваљевац, чувени сликар, оснивач Модерне галерије Ваљево. А питања је постављао и одговоре пажљиво слушао Милош Јевтић, исто Ваљевац, аутор и водитељ емисије. Љуба се преселио у вечност, а неуморни чика Миша, на прагу десете деценије, 47 година после, разговор са сликаром преточио је у 235. књигу из колекције „Одговори”, која носи наслов „Ликовно небо Љубе Поповића”. Књига је представљена у среду, где друго до у Модерној галерији Ваљево, која је и издавач овог дела, у славу 40 година постојања и рада.
Присетио се Милош Јевтић да је као „сељаче из Каменице” године 1949. упознао Љубу у Ваљевској гимназији. Касније га је сретао и као студент. А кад је почео да прави књиге из колекције „Одговори” на основу разговора с познатим уметницима, научницима, културним радницима, увек је, каже, истицао да је Ваљевац. Поменувши своје порекло Мирославу Крлежи, овај му је рекао да је у Београду упознао једног Ваљевца, сликара, врло доброг... И Иво Андрић му је, вели, истакао да у Ваљеву има један сјајан сликар, да је био у Паризу на његовој изложби...
– Мислим да ова књига представља неку врсту великог сећања на великог сликара. Његово сликарство је било један посебан говор, његов ликовни језик је драгоцен и необичан, посебан. Унео је један нови ликовни дух у ондашњи Београд, а у Паризу је постао незаобилазна ликовна личност. Његово сликарство је било појам модерног у Европи. У самом париском уметничком кругу уживао је велики углед, многе галерије су се трудиле да набаве његове слике, да их продају... – прича за „Политику” Милош Јевтић. 
Разговор који је пренет у књизи није се само односио на Љубино сликарство, већ и на низ других тема, међу којима је Ваљево заузело значајно место. Договарали су се, каже Милош, да наставе разговор започет давне 1978, али, нажалост, до тога није дошло. 
Према речима Јелене Матић, историчара уметности, кустоса у Модерној галерији Ваљево, те 1978. године, када је разговор вођен, Љуба је већ 15 година живео у Паризу, био је етаблирани уметник. Књига почиње питањима која се односе на прошлост, садржи сећања Љубе Поповића на почетке његових студија, живот у Београду, групу Медиала, али се реферира и на тренутни историјски моменат, на уметничке околности, како у Србији, тако и у Француској. Значајна је као извор за проучавање од стране историчара уметности, али и за оне који су заинтересовани за лик и дело Љубе Поповића, истакла је Јелена Матић. 
– Наводио је различите податке о групи Медиала, њеној историји, својој улози у овој групи. Ту се стиче увид у начин на који Љуба Поповић разуме циљ свог сликарства. Он поставља питања за која бисмо могли да кажемо да су гогеновска – ко смо, куда идемо, одакле долазимо... Истраживања свог сликарства везује за питања ко је и шта је човек... – додала је. 
Књига је припремана две године и изашла је у правом тренутку, у години кад Модерна галерија Ваљево обележава 40 година постојања, да нас подсети на нека Љубина размишљања, на његово схватање уметности и његов сан да оснује Модерну галерију Ваљево, подсетила је за „Политику” Марија Ђурић, директорка Модерне галерије. 
– Иако он лично не помиње галерију као институцију, у књизи се доста дотиче тема које се односе на уметност у Србији, на то како би Србија требало да се представља у свету, као и размишљања о будућности, да ли ће уметност опстати. Драго нам је да 40 година од оснивања Модерне галерије Ваљево можемо да читамо књигу, гледамо Љубина дела и преносимо његове мисли – поручује Марија Ђурић.

Необична девојка

Милош Јевтић прича како се у младости у Ваљеву дружио с Љубом Поповићем, Дејаном Мијачем, Мићом Орловићем, Петром Пајићем... Често су се налазили код садашње поште и посматрали девојке на корзоу. 
– Све су Ваљевке лепе, али једног дана појави се једна необична девојка. Мијач је рекао да ће јој се удварати, да глуми у његовој представи, Мића Орловић да ће је увести у посао спикера у Студентском граду, а Љуба Поповић да ће је насликати... – објашњава чика Миша како су се сви спремали да се удварају непознатој лепотици. Кад, једне вечери, додаје, појави се младић са том девојком. Били су то Вера Павладољска и Матија Бећковић.