Криза у Србији: суштина и форма

Александар Вучић покушава са тактиком која се једном показала као успешна. Када је долазио на власт, буквално је од демократа украо проевропски програм остављајући опозицију без њене кључне политике. Сада, по истој матрици, али са дијаметрално различитим циљевима, копира побуњене студенте уверен да ће њихов протест усисати и потом га самлети у својој пропагандној машини.
На митинге одговара контрамитинзима. Они у Крагујевац, он у Сремску Митровицу. Они у Нови Пазар, он у Београд. На свакодневне маршеве младости који су премрежили градове и села по Србији, одговара маршем Срба са Косова. Уместо пленума студената који су блокирали факултете нуди већања по „Ћациленду”. Присваја студентску поруку. „Чујете ли тишину?”
Док студенти и грађани који их подржавају демонстрирају пред РТС-ом, захтевајући да јавни сервис објективно извештава, и председник критикује РТС. Његови на писма политичких противника Стразбуру узвраћају својим писмима Стразбуру. Студенте бициклисте поздрављали су по Аустрији, власт одмах у Београду и Бањалуци организује скуп са Србима из Аустрије.
Сличност у форми је непорецива, али разлике у суштини су толике да можемо да говоримо о две дубоко подељене земље. Србија се на маршевима и протестима добровољно и искрено окупља око студената. Напредњачка сила гравитације почива на директивама и надницама за љубав вођи. Критика РТС-а је израз опседнутости максималистичком контролом свега постојећег.

Вучић не разуме студенте, јер су њихови захтеви потпуно супротни његовим визијама политике и уређења државе. Млади поручују да не желе да граде друге земље, већ би да остану у Србији слободног и нормалног живота. Власт нуди своје читање патриотизма и покличом „Не дамо Србију” мобилише снаге у борби против „терора” који је завладао и „обојене револуције” коју је председник већ неколико пута победио. 
Студенти певају „Востани Сербије”, власт им нуди Бају Малог Книнџу. Све нервознији председник у недостатку аргумената и алатки да заустави протесте све чешће посеже за претњама: време је да се „поврати ред” и да се покаже шта је држава. Још каже да му је жао што то није раније учинио. 
Сличну поруку био је обавезан да пошаље и др Ђуро Мацут, мандатар кабастог кабинета од 30 министара (канцелар Фридрих Мерц их има само 17). Нова влада, попут Покрета за државу и народ, треба да створи илузију народног заједништва и окупљања политике и струке под једном капом небеском, мада делује да више намирује председникове амбиције и коалиционе апетите него потребу за ефикасним радом и извлачењем земље из кризе. 
Како је Мацут под стетоскопом ендокринолога установио које људе у влади не треба мењати, а ко су експерти који ће незадрживо наставити да Србију воде у просперитетну будућност? Ко је суфлирао професору који ће по свему судећи завршити као жртва председникове борбе против здравства: Србија ће изгубити још једног угледног лекара.
Када се прочитају биографије нових 11 министара, могли би да се проберу ликови чији ранији послови досежу и до времена пре напредњачке власти, али професионализам зна да буде заводљив. Нема оног мајчиног сина, или ћерке, који би до министарских висина могао да се успне, а да се претходно записнички не констатују две карактеристике: лојалност вођи и спремност да се лично знање жртвује зарад послушности.
Пошто је обезбеђено да у владу уђу једни који по директивама свенадлежног могу да вуку, и други који могу да туку, мандатар се обратио Народној скупштини. Деловао је умерено, апеловао је на „хармонизацију Србије” и тражио хитан дијалог са универзитетима и студентима, али он је на ту функцију одабран да би поновио да ће институције „функционисати у пуном капацитету”.
То што је професор уводни део свог експозеа посветио просвети и образовању је сведочанство да се уважава кризна реалност. Први задатак биће највећа препрека: захтеви студената. Власт понавља да су испуњени, студенти тврде да нису.
Најава оштријег курса према студентима и свима који их подржавају је још једна потврда слутњи да прети продубљавање кризе. То би могло да се закључи и по избору новог министра просвете који је несумњив хит у бурним временима побуне.
Шта је Дејана Вука Станковића квалификовало за министра? Биће што је међу ређим универзитетским професорима који је негирао легитимност студентских захтева, што је одбио да се солидарише са својим студентима и супротставио се одлуци о блокади на Учитељском факултету и што се – чини се најважније – залагао за примену физичке и институционалне силе према онима који бране академске и моралне вредности.
Пошто се као аналитичар потврдио по студијима режимских телевизија и на неки герилски начин умилио председнику више него Крло, сада из кабинета може да уз ауторитет министра обезбеди да власт својим пумпама блокира блокадере, да обезбеди континуитета политике средњег прста према студентима и да непоћудни народ научи памети. Ако затреба, може да на факултете позове снаге реда, можда и да организује да се ухапси ректор. 
Српску б(р)атину, министра информисања и телекомуникација Бориса Братину, памтим само по томе да је палио заставу ЕУ, што је Параду поноса називао „процесијом болесника” и што је говорио да је „права брука” оно што се догађа на српским универзитетима. Он му дође као утешна награда што у влади нема Александра Вулина. Биће да су ЕУ и Запад ипак одрадили посао. Немам довољно простора, али ни жеље да се бавим другима. Јавност неће ништа посебно изгубити. 
Ситуација се не развија повољно по власт. Мићо Алибијанић се одметнуо као коалициони партнер СНС-а и могао би да буде први конац који ће распарати џемпер. Европа више не може да се претвара да не види шта се у Србији догађа. Урсула фон дер Лајен мораће да размисли какве су последице што градоначелник Улма виче „Пумпај, пумпај”, јер је то њена изборна база. Неће она сопствену каријеру жртвовати зарад Вучића. Једном га је хвалила као шампиона реформи, ако затреба више неће. 
Студенти и корпус младих људи би, ако се организују на неки политички начин, добили велику подршку и могли би да чине окосницу јединственог фронта, убедљиво снажнијег од Покрета за народ и државу. Последњи је тренутак да опозиција оправда своје постојање и да се, ако има мудрости, добре воље и довољно храбрости да победи личне сујете, придружи таквом покрету.
Власт би да сачува оквир у коме може да изађе на наредне изборе и да, као прошли пут, прође некажњено због свих махинација. Не би да мења изборне услове. Свесна да је у последњих пет месеци изгубила значајан део својих бирача, учиниће све да покуша да пацификује земљу и сачува статус кво с којим би се ишло на гласање.
Зар је неко помислио да ће режим допустити формирање било какве извршне власти која би створила услове за фер и слободне изборе? То је као очекивати да ће испунити први захтев студената. Власт не допушта слободне изборе, као што не допушта да се истраге корупције попну до њених врхова. 
Власт игра на продубљивању поларизације и најављује карту репресије. Опасна је то калкулација пре свега по власт која таквим потезима убрзано губи већину, а не би добила подршку органа силе, ни војске ни полиције. Њени кримогени батинаши под капуљачама нису довољни. 
Готово је кад ми кажемо да је готово, упорно понављају студенти.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа