Наташа Кандић и Ратко Младић заједно против Вучића

Када су се у марту ове године у три престонице одржали велики протести – у Будимпешти, Букурешту и Београду – европска јавност их је посматрала готово као истовремене импулсе незадовољства младих. Међутим, док су протести у Мађарској и Румунији били несумњиво проевропски, у Србији су, судећи по иконографији и наративима, носили сасвим другачији карактер. Ова разлика изазвала је бројне коментаре, међу којима и оштар текст Звонимира Деспота у „Вечерњем листу”, у којем он тврди да су београдски студенти „још јаче артикулисали српски клерикални национализам”. 
На први поглед, Деспотова анализа може се учинити као логичан закључак: нема застава ЕУ, доминирају српске тробојке, виђене су и руске (чак и севернокорејске!), понека икона, транспаренти на ћирилици с патриотским порукама. Треба, ипак, нагласити да су и заставе ЕУ, дугиних боја и НАТО-а виђене на протесту – изједначене са УЧК, у контексту издаје српских интереса. Међутим, ако се загребе испод површине, слика постаје знатно замршенија, па и сумњивија. 
Наиме, чини се да је реч о класичном политичком „кукавичјем јајету” – стратегији камуфлаже, где се коришћењем језика и симбола национализма покушава проширити опозициони фронт и поткопати доминантна позиција власти. Јер, ако хоћете да угрозите Вучића, морате говорити језиком његових гласача. 
Иако протести споља делују као патриотски и „народни”, њихова позадина је идеолошки дијаметрално супротна. Вође протеста долазе из редова невладиног сектора – истих оних организација које су годинама уназад биле окарактерисане по свом негативном односу према српском идентитету, цркви, историјској традицији и – не треба заборавити – према самој држави. 
То су кругови који су деценијама пласирали наративе о „српској кривици”, који су критиковали војску, цркву, па и саму идеју српске државе. Њихова иконографија биле су заставе ЕУ и дугиних боја, латиница, „грађанско”, „либерално”, „антинационалистичко” – те се с правом поставља питање: како је могуће да су се на истој страни нашли Динко Грухоњић, Наташа Кандић, Иницијатива младих и парола „Косово је Србија”, Ратко Младић и владика Николај? 
Одговор је једноставан: у питању је политичка тактика. Након вишегодишњих неуспеха да привуку широке слојеве становништва, коначно су схватили да до народа не могу доћи кроз јалову причу о „грађанским вредностима”, „људским правима” и „суочавању с прошлошћу” – која у реалности Србије нема упориште. Зато сада покушавају да преузму реторику која им не припада – не зато што у њу верују, већ зато што им је потребна. 
То је кукавичје јаје: националистички наратив под фирмом патриотског отпора, иза којег стоје исти они људи који су до јуче јавно вређали српске симболе и институције. Реч је о стратегији да се, уз помоћ народног језика, преотме политичка подршка и да се унесе забуна у бирачко тело које већ годинама јасно и стабилно подржава политику СНС-а. 
Врхунац овог апсурда догодио се када су поједини студенти отпутовали у Стразбур како би се „обратили европским институцијама”. Нису, међутим, понели ниједну једину заставу ЕУ. Нису говорили о европским вредностима, о интеграцијама, нити о сарадњи са ЕУ, већ су понели транспарент „Косово је Србија”. У исто време, они који су у Београду покушали да на протест понесу заставу ЕУ или Украјине – били су физички нападнути. И то од стране истих тих „проевропских” активиста. 
Парадоксално, они који у јавном мњењу већ дуже време важе за „српске издајнике” сада су се огрнули национализмом и патриотизмом, не би ли прикупили што веће симпатије широких народних маса. Али поставља се питање – да ли те широке народне масе наседају на њихову добро осмишљену и ФДУ-овски режирану представу? 
Сигурно примећујете да све што има везе са блокадама и студентским протестима представља пажљиво осмишљену и координисану ПР кампању прикупљања подршке – пре свега кроз лајкове на друштвеним мрежама. Све је то популистички перформанс који је сам себи сврха! Зато не чуди што су са студентских протеста, који се лажно представљају као неполитички и изнад свих идеологија, нестали сви симболи и поруке које би могле изазвати негативне реакције код оних које перципирамо као традиционално Вучићево гласачко тело. А у исто време, нико се не ограђује од националистичке и клерикалне иконографије, нити ико покушава да је са протеста уклони. 
У тој префињеној превари, у том замешатељству симбола, парола и порука, многи заиста верују да учествују у нечему искреном, аутентичном, народном. Али истина је да се пред нашим очима одвија медијски и политички експеримент – покушај да се национални симболи и осећања инструментализују за циљеве који са тим симболима немају никакве везе. То није патриотизам – то је перформанс. 
Зато није случајно што је данас могуће видети како Наташа Кандић и Ратко Младић, макар симболички, стоје на истој страни у борби против Вучића. У тој апсурдној слици сабира се сав цинизам данашње политичке кампање која се крије иза студентских блокада. Јер када неко коме је српска тробојка до јуче била „симбол зла” данас маше управо том заставом – знајте да није променио мишљење. Само је променио стратегију. 
Зато није питање колико је протест велик, колико траје, нити колико се пута подели на мрежама. Питање је – ко стоји иза кулиса, ко пише сценарио и коме користи ова представа? И што је још важније – хоћемо ли као друштво имати довољно памети и инстинкта да препознамо ову шарену лажу?

*Уредник магазина „Оптимист”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа