Како убацити у рикверц на низбрдици

Са Шмитом и није више главни проблем што се лажно представља као високи представник, иако то већ само по себи говори о њему као морално проблематичној особи спремној на све и свашта, него што својом политички неодговорним понашањем представља озбиљну претњу по мир у БиХ. Онога дана када је централа Интерпола одбила да распише црвену потерницу за председником Српске и највећим српским песимистима постало је јасно да нема ништа од хапшења Додика, а Сарајево је запало у дубоку колективну депресију. Истина, тај дил самозваног в. п., и неуставног Суда БиХ био је толика глупост, да дуго то нико није схватао озбиљно, али Кристијан и Сена, уз подршку Мајкла, забраздили су до потернице за Додика због неодазивања на завршно рочиште првог процеса, али и отварања другог због „државног удара”. 
Наиме, у међувремену је Народна скупштина РС донела, а председник потписао закон да се на територији „мањег ентитета” неће поштовати било шта што није у складу са Уставом БиХ. Тужилаштво и Суд БиХ су, елем, залагање за уставност оквалификовали као напад на уставни поредак и расписали потерницу за Додиком, што значи привести га са капуљачом на глави и лисицама на рукама из Бањалуку у Сарајевски затвор. Асоцира на стари виц: Неки мегаломан се хвалио у друштву како му је „син од пет година таква момчина да је подигао тону тежак терет”. А на подсмех слушалаца узвратио: „Откуд дијете зна шта је 100 кила.” 
 Срећом, судска полиција, СИП-а, Еуфор су знали шта би значило киднаповати Додика од „преко сто кила” на имању у Бакинцима, па су сви одбили учешће у реализацији локалне потернице. Али ово са Интерполом црвеном потерницом значило би да Додика вребају на сваком граничном прелазу и аеродрому у свету. Како је добро приметио рахметли Есад Ћимић, „муслимани су преуранили да буду нација”, а тај синдром преурањености, боље речено недозрелости или инфантилности као ноћна мора притиска мозак савременика . Мењали су име нације, увели свој нови језик, у недоумици да ли хоће свој „чапрак земље Босне који могу просперитетно контролисати” или целу, довели су народ у забуну, па пред попис 2013. морају да дају упутство (по националности сам Бошњак, по држављанству Босанац, по вери муслиман, говорим босанским језиком). 
Слично упутство било је дистрибуирано муслиманима и на попису 1971. године, непосредно након признања нације, али испада да је идентитет остао недовршен и 40 година касније. Србима и Хрватима, међутим, такво упутство није било потребно, али јесте Шмиту да зна докле може да иде са бонским овлашћењима. Део те националне адолесценције Бошњака и не мање незреле осветољубивости лажног в. п. довеле су до поистовећивања Додика са свим проблемима у БиХ. 
Њима скупа са Стевандићем и Вишковићем не да јединствену БиХ, њега оспоравају као в. п. 
Све у свему, ово са Додиком је таква детињарија да је мало ко веровао да ће Кристијан и Сена срљати до краја. Са Трамповим повлачењем Бајденовог амбасадора Марфија из Сарајева тандем в. п. Кристијан Шмит и судиница Сена Узуновић амбасадорократију су заменили судократијом. О тој спрези одавно је оставио писани траг Јозеф Марко, аустријски професор и судија Уставног суда БиХ: „Постојао је прећутан договор између суда и високог представника да суд увек потврђује његове законе.” Мит о независној грани власти и њен лажни ауторитет одевен у црне тоге осетио је најпре Трамп: током друге председничке кандидатуре отворили су му десетине судских процеса. Сада је ушао у БиХ, али и изван ње. Рецепт је прост и ефикасан: бесконачно лиферовање оптужби за све и свашта – корупцију, русофилију, мобинг, закаснелу алиментацију или рату за кредит. Одбрана и заштита Додика најпре је била лоцирана само у Српској, чак уз опструкцију дела опозиције, али није изостала рутинска подршка Лаврова, Орбана, Вулина, Дачића. Но када се видело да Шмит и Узуновићева не хају и незаустављиво иду ка Интерполовој потерници сви су схватили да је враг однео шалу. Додик се „илегално” докопао Србије и београдског аеродрома, те у континуитету одлетео у Тел Авив и Москву. 
За Додика су директно залегли Путин, Си, Лукашенко, Орбан, Фицо, Вучић, индиректно Трамп, Нетанјаху, Милановић, Пленковић, Урсула, Ердоган ... Ко су онда ти који стоје иза Шмитових лудорија? Макрон који мисли да се судократијом решио Ле Пенове; Мерц који по истом систему смера да се реши АфД за петама; Британија која замишља да замени САД у Европи, да послије Брегзита споља арбитрира у ЕУ, да предводи подршку Зеленском. 
Али и Бошњаци „имају коња за утрку”. Родноправно речено – „кобилу”. Допадљива Каја Калас, која је својим грацилним изгледом у комбинацији са одлучношћу Маргарет Тачер навратила ономад у Сарајево да осоколи разочаране Бошњаке: „ЕУ неће дозволити распад БиХ.” Подсетила ме на ону Сидранову отрежњујућу: „Они нама стално говоре да неће дозволити да се догоди оно што се већ догодило.” Додали бисмо: „и оно што се њима самима управо догађа.” Евроминистарка за спољне послове и безбедност Каја, упркос нашем имену, о Босни зна, таман толико колико и Бошњаци о њеној Естонији, али рођена у Совјетској социјалистичкој републици Естонији, у којој и данас живи велики проценат Руса, она је природно русофобна и у Србима види пре свега „мале Русе” и у Милораду Додику – малог Путина, „ у балканском трбуху ЕУ”. Бошњаци се наивно заваравају да то што не воле русофилне Србе, значи да воле туркофилне муслимане. 
Напротив, један од, ако не и главни разлог зашто хоће да одрже „немогућу државу јесте исламофобија: не дају муслиманима да остану сами. Лорду Овену је на брифингу у Форин офису пред посредничку мисију у БиХ речено да „има одрешене руке у свему сем што не долази у обзир било каква муслиманска територијална јединица”. На сличне тезе да би нека муслиманска мини-држава, ми бисмо рекли „филџан држава”, „Муслиманија”, „Бошњакистан”, „могла постати легло исламског тероризма”, наилазимо и у извештају Карнегијеве комисије за Балкан. Али и у Бошњака омиљени амерички експерт Данијел Сервер: „Независност Републике Српске значила би потпуно исламизовану БиХ”. Чак и хрватски боснољуб Стјепан Месић: „Распад БиХ и њена подела довели би до стварања исламске државице у непријатељском окружењу и могла би се одржати само уз помоћ фундаменталистичких исламистичких режима.” Као да се нешто геополитички мења применом изворног Дејтона или мирним разлазом? 
Бошњаци су прочитали ове испаде западне исламофобије, али их мудро прећуткују да им не би потурили под нос Алијину Исламску декларацију, која је и разрађен план остварења шеријатске државе. Бакир је држи на радном столу и руководи СДА, најјачом партијом у Бошњака. За Србе је предвиђено да у јединственој БиХ буду таоци – заточеници европског страха од исламског тероризма и предзиђе западног хришћанства. Да ли је Србе неко питао да ли пристају да буду маса у коју су удробљени агресивни исламисти? Није, али, јелда, то је услов за пријем у ЕУ, „без алтернативе”, макар то било „у лимбургу месецу када се мајмуни шишају”. Човек помисли: Па ми смо на старом континенту, како год буде остаћемо ту где смо, те нема нам друге. 
„Њузвик”, ономад, објављује процене америчких експерата: Русија, Кина и САД ће поделити интересне сфере. Сједињене Државе ће се задовољити Канадом и Гренландом, као интегралним деловима северноамеричког континента, похабану Европу ће препустити утицају Русије, Кини – Јапан, Јужну Кореју. Брисел, међутим, дрско блефира: створиће армију ЕУ, браниће Украјину до последњег даха. И све то сред енергетске кризе у којој им Американци преузимају немачки део Северног тока 2. Безобразно саопште да не би волели да виде Вулина у новој влади Србије и њега заиста ево не буде уместо да води ресор Сарадња Србије са српским светом или српским земљама или са Српском и Црном Гором, а подразумева се и Русијом. 
За Србију је најбоља већ започета Вучићева политика војног и осталог повезивања са Орбаном и Фицом, а Додик је већ пријавио придруживање Српске макар у посматрачком статусу. Ови мудри и одважни дисиденти у ЕУ и НАТО, који негују добре односе са Путином су идеални српски партнери у фази текућих превирања. 
А у Сарајеву и даље држе потерницу која важи само у ФБиХ, тако да ће на дијалог, који сада већ сви препоручују, бошњачка тројка морати да дође у Бањалуку. Додик је већ понудио компромис, а Шмит унапред одбио. Одлично, његово в. п. се ионако показало опасно по БиХ. 
 

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа