Христово васкрсење уништава смрт као последњег човековог непријатеља

Од нашег сталног дописника

Младен Кременовић

Бањалука – Добро је рачунати у животу на тешкоће – то је знак зрелости, али тешкоће којима није дат смисао често воде у страх и очајање. Снагу је најбоље тражити у самом Богу, рекао је епископ марчански Сава, викар бањалучког митрополита Јефрема, пореклом из Српца, иначе настојатељ манастира Милошевац код Приједора, а некада шеф кабинета патријарха српског Порфирија.

„Затвор, болница... све су то путеви учења сопственог бића. Ако хоћете, имамо и свакодневна училишта: сива једноличност живота у канцеларији или фабрици, усамљеност у старости, разочарање у другог човека, храброст која се тражи сваког дана, а коју нико неће похвалити: одакле узети снагу ако не из Темеља који све носи?”, навео је епископ Сава у разговору за „Политику”.

Зато је, додаје он, за нас савремене људе једина права снага у Господу. „Управо су ови дани пред нама повлашћено време када можемо сагледавати величину божје љубави према човеку. Нема веће љубави од ове да неко положи живот за ближњега свога, каже се у Светом писму. Е, то нам управо Христос и нуди”.

Ваше преосвештенство, чини се да живимо у времену велике подељености, како на глобалном, тако и на нашем простору. Како црква може помоћи људима да превазиђу поделе и пронађу заједничке вредности?

Црква постоји као сабор, као јединство људи који верују у Христа. Она се пројављује као богочовечански организам, односно као заједница Бога и човека. После свог вазнесења на небеса Христос оставља цркву као место тог тајанственог сусрета и јединства, које је нераскидиво уколико почива на чистој вери у Бога и на љубави према њему и сваком ближњем. Због тога је црква простор јединства и међу људима. У њој се испуњавају речи молитве Христове, којом се, непосредно пред распеће, молио свом Оцу небеском за људе који остају у свету: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду.” Црква је, као кохезивни фактор, изграђивала јединство у српском народу да би га сачувала од свих искушења и опасности кроз његову дугу историју. Подсећам нас на Христове речи из Јеванђеља по Матеју, које кажу: „Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати.” Због тога указујемо на пут јединства и саборности у Христу, које је једини гарант опстанка нашег народа.

Знамо да су подељеност и подела иманентне људском бићу од самих почетака његовог постојања. Наравно, јединство на које се алудира у овом питању није само пуко политичко или социјално јединство, него јединство вредности. А то је оно што црква истински нуди, јер вредности су поред осталог и духовна категорија. Дакле, заједничко поимање вредности, као предуслов за заједничко живљење и деловање. Ако хоћете, заједница вредности као предуслов за демократизацију и опште добро као универзалну вредност. Црква одувек чини огроман напор у успостављању и неговању правих вредности. Вредности као што су социјална правда, демократија, владавина права, у основи су духовне вредности. Универзалне вредности, у које се западни свет заклиње, темеље се на хришћанским вредностима. Важно је да имамо неке вредности око којих се слажемо. Не морамо сви бити верници данас, али можемо као друштво имати консензус око заједничких вредносних тачака, с којима можемо ићи у будућност. Такав консензус се постиже кроз дијалог свих оних који теже овом циљу уз међусобно поштовање и договор, без настојања да једни другима намећемо своје. Само у атмосфери уважавања различитости можемо изградити друштво оних вредности у којем се различити гласови чују и прожимају у разумевању. Мислим да нам је то у овом тренутку неопходно.

Видимо да је у свету у порасту морална и духовна криза. Како Српска православна црква гледа на савремене изазове попут отуђења, индивидуализма, губитка традиционалних вредности?

Oтуђеност је велики проблем савременог човека. Демографски обрасци убрзано се мењају и то доноси неке нове изазове. Већина људи данас живи у граду, чак и на нашим, традиционално руралним просторима. То значи да је осећај за заједницу и за међуљудске односе код данашњег човека доста измењен. Мислим да ту такође морамо пронаћи свој јачи глас. Наравно, црква нуди вековне истине о Богу, људима и свету, али ново вино увек треба сипати у мијехове нове, да се изразим библијским речником. Не морамо ићи у пустињу, по древном монашком обрасцу, да бисмо пронашли Бога. Пустиња расте у нама и око нас. Можемо, парадоксално, остати где смо, усред града, а бити потпуно у пустињи. Оно што називамо својом културом, слепо бежи пред бесмисленошћу која је свуда присутна, пред празнином и готово дохватљивом смрћу. Ми хришћани морамо из тога извући своје закључке. Не смемо бити толико презапослени, да се у овој пометњи ствари не поставимо онде где треба да будемо, дајући предност Богу у нашим животима. Одговор на отуђење и индивидуализам даје се дубоко у унутрашњости свакога од нас. Отуђеност може имати чак и делотоворне последице, ако је искористимо на прави начин. Велики божји гласници готово увек долазе из пустиње у којој су провели много времена. Погрешно би било мислити да су то време накнадно сматрали изгубљеним. Без јорданске пустиње не би било „гласа који виче у пустињи”. Не морамо се грчевито уклањати од пустиње, ако је можемо преосмислити и преобликовати. Можемо ствари извести на добро, ако се потрудимо. Наравно, заједница остаје темељ хришћанског живота већине оновремених, али и савремених хришћана. Ту треба да тражимо своје корење и свако ко то жели, у томе ће и успети.

У последње време често се говори о изазовима с којима се суочава српски народ – од политичких притисака до економске несигурности. Како ви гледате на положај српског народа данас и која је улога цркве у очувању његовог идентитета?

Ми као народ живимо у једној цивилизацији, која је обликована хришћанством. Може се разматрати да ли је вера код људи данас већа и популарнија него што је то био случај у неким претходним временима, но неминовно је да је наша цивилизација у корену хришћанска. И ми Срби као народ делимо суштински хришћанске вредности, макар нам се то на први поглед и не чинило тако, ако гледамо из наше секуларне данашњице. Ипак, треба нагласити, црква је истински темељ нашег идентитета. Наравно, данас знамо да је идентитет једног народа, па ако хоћете и сваког човека, састављен из различитих компонената, духовних, културних, социјалних... али оно што је, макар у нашем случају, прави угаони камен нашег идентитета, јесте хришћанство, онако како га проповеда православна црква. Њена улога у историји нашег народа на овим просторима је огромна и не може се заобићи. Црква није створила све идентитетске компоненте и културне традиције српског народа, али их је оплеменила и одбранила кроз историју. Зато је њен значај велики, а у појединим земљама нашег окружења, где Срби живе и данас, од круцијалне важности за опстанак наше културне и идентитетске самосвести.

Упркос бројним изазовима, српски народ и даље гаји дубоку везу са својом вером и традицијом. Колико је важно да се млади људи данас врате својим коренима и како их у томе подржати?

Младом човеку данас морамо понудити једну врсту сведочења. Не само проповеди и поуке, него живога сведочења сопствених уверења и вредности, односно сопствене вере. Сигурно да су ту потребни посебна обазривост и такт. Рад са младим људима увек је деликатан, али наша црква има свој метод мисије, образовања и васпитања. Пред младим човеком данас су велики изазови и црква као једна ипак популарна институција, нарочито код младих, има своју социјалну димензију. Та димензија, да будемо и самокритични, није увек видљива, нити је у неким случајевима довољно дошла до изражаја, али постоји. Постоји, рекао бих од самих почетака православне цркве у ширем смислу, али, у ужем смислу, и наше помесне, српске цркве. Вредности породице, одгоја деце, поштеног рада у времену свеопште дезоријентисаности младих, јесу посебан задатак који има црква. Разумевајући модерну егзистенцију, црква човека подсећа на то ко он јесте. Видимо данас да и велике светске силе желе да врате младе њиховом природном идентитету у хришћанском кључу, што је заиста једна велика новина. Али наша црква одувек подсећа младе на оно што они у ствари јесу. Она има велику улогу у истинском поимању младог човека, коме не намеће вредности, него му из свог многовековног искуства сугерише шта је то што Бог хоће и нуди му радост живота. Зато улива наду чињеница да млади људи данас долазе, интересују се и стварају планове рачунајући на подршку своје Цркве.

Како вам изгледа епархија из које сте отишли као млади?

Црквени живот на подручју Епархије бањалучке већ дуго иде узлазном путањом. Ипак, потребно је да се, у неколико речи, подсетимо великих историјских прилика с којима се суочавао српски православни народ на подручју Босанске Крајине, од отоманског ропства, преко аустроугарске анексије, периода ослобођења, али и Другог светског рата, који је оставио крваве трагове страшног страдања народа и цркве. Ако се узме у обзир период седамдесетогодишњег брисања свести о томе да смо православни народ, али и недавно предратно, потом ратно, а затим и послератно време, можемо разумети да је равна чуду чињеница да је наш народ уопште остао на овом подручју. Ипак, то је чињеница коју је црква узела у обзир и као мајка почела да вида ране своје духовне деце и да враћа животну енергију у народ. У последњих 45 година, нашом епархијом духовно руководи високопреосвећени митрополит бањалучки Јефрем, који је, својим доласком на место бањалучког епископа, унео једну нову снагу, како међу оно мало преосталог свештенства, тако и међу људе који су били жедни Христа и Његове спасоносне речи. Сви заједно, предвођени својим епископом, започели су свеобухватну обнову црквеног живота на подручју Крајине. Обновљени су сви храмови порушени током ратова и изграђени нови храмови на сваком месту где је постојала потреба. Обновљене су старе, али и осниване нове парохије. Свештенички кадар је удвостручен. Посебна пажња се посвећује образовању свештеничких кандидата. Обнављају се и манастири. Пре 45 година у епархији су била жива два манастира, док их је данас осам. Најважније је то да наш народ активно учествује у свим аспектима црквеног живота. Наша деца похађају веронауку, храмови су пуни на светим литургијама, народ пости и причешћује се, а наши свештеници не жале себе у служењу. Та енергија привлачи бројне младе људе да крену путем служења свом народу, јер знају да је служење народу кроз цркву прилика да себе, без остатка, предају на служење Христу и да буду проповедници Јеванђеља. Слободно могу рећи да је та енергија данас у Епархији бањалучкој већа него што је била у време кад је и у мени пробудила жељу за служењем и одласком у богословију.

Како у данашњем времену, пуном неизвесности и искушења, сачувати ту васкршњу радост и духовни мир?

Васкрсење господа нашег Исуса Христа из мртвих надилази све догађаје у људској историји. Долазак Бога у свет, међу људе, догодио се управо због овог, до тада небивалог, догађаја васкрсења из мртвих. Тајна оваплоћења Бога међу људима десила се искључиво због човека, који се одвојио од Бога и који се препустио страдању, патњи и на крају смрти. Христос постаје један од нас да би нас избавио тог терета од којег човек није био способан да се сам избави и врати свом првобитном назначењу, односно нераскидивој заједници са Творцем и Извором живота. Исус Христос, Извор живота, избавља нас од смрти својом смрћу на крсту, пребивањем у гробу и васкрсењем из мртвих. Њега смрт није могла држати у својим оковима. Гроб га није могао прогутати. Због тога Христово Васкрсење уништава смрт, као последњег човековог непријатеља. О томе нам најупечатљивије говори Свети Јован Златоусти у свом пасхалном слову: „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа… Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” Због тога је, дакле, Васкрс празник наде и победе живота над смрћу, јер после Христовог васкрсења из мртвих не постоји ништа што би могло угрозити наше постојање и наше јединство са васкрслим Христом, па чак ни смрт. Ниједно време и ниједно поднебље није било лишено неизвесности и искушења, понајмање време и простор у којем је Христос ходио земљом. Сетимо се страха који је обузео апостоле у моментима страдања Христовог и неизвесности шта ће се десити с њима, сада када су остали без учитеља, а целокупно друштво их је знало као његове следбенике. Ипак, ништа није могло нарушити радост након сазнања да је Христос васкрсао. Нестало је страха од неизвесности, од животне угрожености, од претњи смрћу. Остала је вера у васкрсење Христово, сећање на празан гроб и неукротива жеља и потреба да целом свету објаве да је Христос васкрсао. Ни данашње време није лишено страха и неизвесности, али и пред нама, као и пред апостолима, стоји чињеница васкрсења Христовог, као извор нашег постојања, наше вере, наде, мира и сигурности.

Поезија у богослужењу

Ако дозволите, пред крај, једно мало нетипично и лично питање: Какву емоцију код вас изазивају Јесењинови стихови „Сви смо пролазни у животу овом, с кленова листа тихо бије мед, прими и ти с нежним благословом, свему што цвате, да је мрети ред”?

Велики руски песник указује нам на свеопшту пролазност, као неминовност у човековом животу, али ми хришћани знамо да нам Христово Васкрсење даје нови смисао, нови почетак, нови живот. Зато се радујемо Васкрсењу Христовом јер нам црквена песма поручује: Христос васкрсе, смрт уништивши и мртве подигавши, народи веселите се.

Да ли постоји стих, књига или песма која вам у тешким временима постане „молитва” и може ли стих бити близу проповеди, знајући да се духовна литература и поезија често преплићу?

Потпуно сте у праву. Поезија, књижевност и химнографија имају исти корен, а то је људска духовност. Зато је поезија најтананије испољавање људске душе, које је своје место нашло и у богослужењу. Целокупно богослужење саткано је од псалама и химни, речју од црквене поезије, којом хришћани достижу духовне висине. Многи наши песници препознавали су тај корен своје поезије приликом претакања егзистенцијалних питања у стих. Издвојио бих овом приликом само једну у дугом низу, велику Десанку Максимовић, а нека њени стихови под називом „Тражим помиловање” буде поменути у овом разговору.

Шта бисте поручили верницима у Републици Српској, Србији и широм света поводом највећег хришћанског празника?

Свима честитам највећи празник, Васкрсење Христово, и преносим веру Цркве да је Васкрсење Христово и наше васкрсење, те да је радост суштина празновања, као и живота уопште. Радост због смисла који је пронађен, ма како га описивали и доживљавали. Ми хришћани знамо да је Христос смисао и то нам је довољно, можда и претиче. Допустите ми да на крају вас и ваше читаоце поздравим тим осмишљавајућим поздравом: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!