Засијао иконостас у Храму Успења Пресвете Богородице

Чачак – У храму Успења Пресвете Богородице у чачанском насељу Бељина недавно је завршено осликавање иконостаса, који захваљујући вештој руци уметника зрачи несвакидашњом лепотом. Дрвени рељефни иконостас специјалним бојама и златом осликавала је Марија Лукић, дипломирани инжењер ваздухопловства.

Овој крхкој жени, иначе професорки у овдашњој Машинско-саобраћајној школи, посао осликавања иконостаса поверили су Црквени одбор и старешина храма Никола Вукобрат.

Црква Успења Пресвете Богородице једна је од најмлађих у Чачку, будући да је њена изградња почела 1991. године. Данас на службу, поред мештана, њених градитеља из Кошутњака, Придворице и Јездине, долазе и становници других чачанских насеља. Храм је данас место на којем се Чачани обожавају и договарају.

– Благодет је видети људе који после литургије стану па разговарају, никуда не журе. Беседе о томе ко је у невољи и на који начин они могу помоћи. То је дар који сам добио у Чачку, срео сам многе добре људе – прича отац Никола, старешина храма, кога је божја служба пре више од 20 година из Вршца довела у град на Морави.

Те 1991. године Слободан Николић из Паковраћа поклонио је 20 ари плаца за градњу храма. Тадашња општина откупила је остатак, а градња је кренула по пројекту архитекте Милоша Радовановића. Већ 15 година отац Никола саслужује у овом храму с колегом Војиславом Рисимовићем.

– У народу је зову Успењска црква и има површину од 385 квадратних метара. До сада смо урадили комплетан звоник, постављени су портали на улазу у храм, дозидана је припрата, део цркве је обложен студеничким каменом и грчким мермером. Решили смо проблем прокишњавања. Радове су у највећој мери финансирали верници, међу којима има људи који никад нису били у Чачку, али су желели да помогну. Урађен је велики посао и много тога нас још чека, али све ће доћи на ред када томе буде време – прича отац Никола, Банаћанин који због своје посвећености људима ужива нарочит углед међу Чачанима.

Спољашњи изглед једне од највећих цркава у чачанском крају делује импозантно. По висини је то највиши објекат у овом делу Чачка и с које год стране се посматра, поглед се зауставља на куполама храма.

У самом храму новоосликани иконостас упија сунчеве зраке који падају на олтар, што одаје утисак као да је обасјан мноштвом невидљивих светиљки. Осликавање иконостаса Црквени одбор и старешина храма поверили су жени која никад раније није радила ништа слично. Њена рука, вођена божјом вољом, створила је за сада најлепши део храма.

– Ушла сам у храм, поклонила се пред иконостасом, изговорила „помози, Боже” и узела четку у руке. Осликавати светињу је посебан осећај. Радила сам с пуно љубави и среће, па ми је свако искушење било премостиво у односу на спокој који ме покретао – прича професорка Марија Лукић, која је дуже од пола године свој уметнички дар уграђивала у дуборезе иконостаса.

Додаје да је у сагласју са свештенством бирала боје и материјале. На иконостасу доминира нежно плава – боја Богородице, којој је храм и посвећен. Применом четири различите технике контурисање је вршила црном, белом и бордо нијансом. Злато у виду воска, нити, листића и течног премаза такође је дало посебан сјај олтарској прегради.

– Имала сам благослов да радим и током богослужења. Током осликавања сам имала утисак да осећам топлоту и љубав сваког парохијана. Радећи на осликавању „царских врата” научила сам да без љубави не могу да постојим, да без радости не могу да стварам, научила сам се стрпљењу и посебној врлини, а то је смиреност. Када сам завршила посао и спустила четке, изговорила сам: „Хвала ти, Боже.”

Маријина дела као производи старог уметничког заната

Марија Лукић је радила и на сценографији за монодраму о Надежди Петровић, која је изведена у оквиру манифестације „Чачак, национална престоница културе”. Значајан је и њен допринос у промоцији женског иновационог предузетништва за који је од Министарства привреде добила сертификат да се њена уметничка дела могу сматрати производима „старог уметничког заната”. Чачани Марију препознају по великој рестаурацији најстарије и најпознатије кафане у Чачку „Цар Лазар”. Према упутима стручњака Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, уметница је овом објекту из 1883. удахнула дух тог времена.