Чистилиште и добри људи у смутна времена

Мирјана Чекеревац

Будимо људи, иако смо Срби, речи су покојног, највољенијег, српског патријарха Павла, које често и радо многи цитирају. Мало је, међутим, оних који су спремни да ово примене у пракси. Напротив, чини се, дела сведоче, да смо много склонији доказивању да је Томас Хобс био у праву кад је констатовао да је човек човеку вук. И одлично нам иде. Ипак, има људи, колико год их је мало, који не цитирају патријарха Павла, већ делују у складу с његовим речима. Јесу мањина, али не ћуте и не одустају, зато је њихов глас драгоцен.

У Србији је годинама уназад такорећи постало нормално јавно изговарати оно што нико ко себе сматра пристојним човеком, а сви волимо да себе тако видимо, не би наглас рекао ни кад нема никога да га чује. За тешке речи, претње, лажне оптужбе, нико никад није одговарао, већ се узвраћало истом мером, а кад се таквим путем крене, лако се стигне до овога у чему живимо данас. Од како су почеле блокаде факултета, школа, путева, шта коме већ падне на памет, завладао је хаос, у којем је, бар досад, некима дозвољено све, а другима ништа, огромна већина људи повукла се у тишину. Ћуте и трпе. Други су се, није их мало, разгаламили, дајући себи одушка за сваку личну фрустрацију и неостварену амбицију. Није их брига кога ће повредити, коме наудити, свако ко им засмета на путу до циља, заслужио је, сматрају, све што га снађе.

Политичари су нас одавно навикли на „дијалог” увредама, па нас од њих ништа не може изненадити, али од учитеља, наставника и професора се то не очекује, а баш многи од њих су дали и дају све од себе да „неком на памет не падне да спусти тензије”. Много је речи потрошено да би се описала згранутост свим што слушамо од оваквих просветара, уз обавезна питања – како је могуће да нам данас овакви васпитавају децу, а некад смо имали професоре које су сви поштовали. Нађу се и они који знају одговоре, па смо од њих, ових дана, сазнали како су људи који нису имали стручне квалификације, ипак, напредовали у виша звања и стизали до важних функција захваљујући партијским и родбинским везама.

Не тако давно имали смо прилику да данима пратимо сагу о декану који је на свом факултету запослио седам чланова своје породице, укључујући и свог сина. И нико му ништа није могао. Тако се тврдило. На крају је ипак некако смењен. Заборавили смо чистке на факултетима после 5. октобра 2000. године и постављање партијских и кадрова по вољи оних који су финансирали петооктобарске промене, а ко су они описао је Тим Маршал у књизи „Игра сенки”. Ко ову књигу није прочитао, ваљало би да је прочита, а ко је прочитано заборавио, требало би да обнови градиво.

Много тога смо заборавили, па и поруке Арчибалда Рајса, човека који је знао све наше мане и врлине и искрено нас волео такве какви смо. Многи су га се у ово тешко време сетили, а судећи по томе што цитирају само оно што је говорио о врлинама нашег народа, ништа од њега нису научили. Рајс је 1928. године у књизи-тестаменту „Чујте Срби, чувајте се себе”, написао: „Истина је да на универзитету имате и људе велике вредности, али су већина медиокритети који су на та места стигли захваљујући страначкој политици или њеној подршци. Њих, наравно нимало не занима морална, па чак ни научна вредност ученика. Они састављају и умножавају своја предавања, крчме их и воде страначку политику како би на тај начин зарадили што више новца. Велика већина ваших универзитетских професора нису изабрали тај позив подстакнути занимањем за науку, већ да би постали посланици, касније министри, или, ако су лекари или адвокати, да би могли као ’професори’, испостављати претерано високе рачуне приватној клијентели.”

Ко би овај Рајсов опис данас прочитао без навођења аутора и времена кад је написан никад не би помислио да је он настао пре скоро сто година. А и како би? Гледали смо професора који скаче и урла у лице „режимском” новинару, показујући средњи прст у камеру.

Професор, лидер опозиционе странке и њен посланик, бацао је димне бомбе и прскао посланице власти бибер-спрејом у сали за заседање Скупштине Србије. Шта мисли о студентима који траже да им се омогући Уставом гарантовано право да студирају, рекао је називајући их „ћацијима”, а ништа боље не мисли ни о онима који блокирају факултете. Имају они његову подршку за блокаду, али им не опрашта то што неће, бар засад, да залегну за опозициону идеју о прелазној влади. Кад је поменуто да студенти блокадери предложе некакву експертску владу, згрануо се: „То је највећа глупост коју сам чуо.” Оно, није да није глупост, али он је последњи који има право то да каже.

Трећи није могао да сакрије бес кад се скуп на који су студенти позвали 15. марта завршио без захтева да се смени власт – „студенти морају политички да артикулишу своје захтеве”. О професору који би припаднике власти бацао у Саву и динстао, а ништа боље, ако би се он питао, не би прошли ни они студенти у Пионирском парку, мало је рећи да је недостојан свог позива. Оваквих и сличних овима има још много, да им имена не помињемо, можда се једног дана, колико год то изгледало невероватно, постиде онога што су говорили. И што су, у име сопствених интереса, урадили деци и младим људима.

Али имали смо прилику да чујемо и видимо наставнике и професоре, није их много, чија имена сви треба да запамтимо, зато што су изабрали да не ћуте, већ да говоре као људи којима су њихов позив и добро свих ученика и студената изнад свега. Професори Владан Петров с Правног факултета у Београду и Владимир Вулетић с Филозофског факултета у Београду, неуморно су говорили где год им се пружила прилика и писали текстове, указујући на погубност блокаде наставе. Никога нису вређали, ништа нису замерали студентима у блокади, покушавали су да им објасне шта значи губитак једне године студија за њихов живот, имајући разумевања за младалачки бунт и знајући да ће се огромна већина њих горко кајати кад буду схватили ко их је и зашто злоупотребио.

Да не ћути, изабрао је и човек који је пре неколико година у Индији проглашен за најбољег наставника на свету, Борко Петровић из Параћина. Ко год га је позвао да говори, одазвао се. Благог гласа, с осмехом на лицу, причао је кроз шта пролази зато што хоће да ради, да учи децу. Да су га, као што нису, после добијања награде звали из Министарства просвете да га укључе у неке програме, можда не бисмо данас имали овакву ситуацију у основним и средњим школама. Није се он наљутио, ни дигао руке, наставио је да ради, ишао о свом трошку у школе које су га звале да пренесе своје искуство и знање. И у ситуацији кад се сви склањају и чекају да неко други реши проблем, Петровић је изабрао да говори. Његово име треба запамтити. Оглашавао се још понеко од просветара, неки стидљиво, неки нису баш бирали речи, а већина је изабрала да ћути. Лакше је, нису сви ни спремни ни способни да поднесу лавине увреда, у најбољем случају, које ће им се сручити на главу.

Понашање људи у овим смутним временима, подстакло је посланика Владимира Ђукановића да, како је написао у „Политици”, спозна какво му је окружење, „какви су људи генерално, те сходно томе направио сам озбиљно чистилиште и схватио да није чар да си окружен мноштвом људи, већ је поента да си окружен правим људима”. Написао је: „Немали број њих који ми се клео у пријатељство, који ми се клео у то да је ватрени напредњак и да подржава Вучићеву политику готово више него сам Вучић, у року од одмах прешалтали су се на другу страну.”

Дуго му је требало да дође до ове спознаје и сасвим искрено је пренео, а мене је ова његова „исповест” подсетила на један догађај од пре седам-осам година. Тада ме је, пошто се дуго и добро знамо, у ходнику Скупштине Србије, незадовољан оним што сам написала, питао: „Што нас, бре, онако оцрни?” А у тексту који га је наљутио писало је отприлике оно што је он, ових дана, спознао и што га је силно разочарало.

Да је Ђукановић сачекао одговор, као што није, можда не би био оволико разочаран. И можда данас, између осталог, не бисмо сазнали како је једна глумица, познатија по скандалима него по глумачким остварењима, добила посао у нашем конзулату у Њујорку. А добила га је, како се чуло на телевизији блиској власти, тако што је, због личних проблема, молила власт за тај посао. И власт јој је изашла у сусрет, а она данас, згрануто ће новинар, протестује против оних који су јој помогли. У Антологији народних умотворина то је баш лепо објашњено: „Не бој се оног ком ниси добро учинио.”

Не воле људи да памте учињену услугу, оптерећује то, па углавном мрзе онога према коме се осећају као дужници. Много је таквих „дужника”, који данас протестују, блокирају, вичу, траже правду и владавину права. Социјални психолог, професор Универзитета у Београду у пензији Марија Васовић, побуну ових „револуционара” описала је овако: „За разлику од некадашњих револуција, ове постмодерне не подижу убоги, презрени на свету, сужњи које мори глад. То није побуна сиромашних који теже већој социјалној правди. То је побуна оних који имају много, али су убеђени да имају право на више. Јер, ништа није довољно ономе коме је ’довољно’ премало.”

Они који баш ником ништа не дугују, трпе терор „дужника” и оних који хоће да закон важи за све, осим за њих. За све муке које су их снашле, ни криве ни дужне, од државних званичника добијају захвалност за стрпљење, молбу да се стрпе само још мало и обећања да ће закон коначно почети да важи за све. Кад? Ускоро. Само што није.

Народ, онај добри, храбри, родољубиви, који је такође описао Арчибалд Рајс, кога се сви сете кад је држави тешко, верује и нада се да ће овог пута дочекати да му његова држава обезбеди права која му Устав и закон гарантује. Хоће ли дочекати? Ко ће то знати. Они од којих то зависи и који тврде да су из свега што нам се свих ових месеци догађа извукли поуке, мада не личи да јесу, могли би, за сваки случај, да прочитају све што је Рајс написао. Нема тога много, а помогло би и њима и држави. Рајс је у уводу написао: „Нећу скрити од вас ништа битно од онога што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину.”

И написао је истину, која, сведочи већ наведени цитат о универзитетским професорима, стоји и данас. Још није прекасно да добро проучимо све што је записао и да његов закључак озбиљно схватимо: „Отворено сам вам рекао шта сам видео код вас и шта је опасно по будућност ваше земље. Нисам све рекао, само сам вам указао на оно најштетније. Верујте ми да ме је то често заболело и да сам ту опасност можда више осетио него ви. Зашто? Напросто зато што волим вашу земљу, а од ње ништа не очекујем. У пресудним тренуцима сам јемчио за вас. Не бих желео да сам то учинио за нацију која то не заслужује.”