Недоумице и пресабирања

У  Србији, у Београду ми је све: наслеђени станчић од родитеља, њихови гробови, мали круг пријатеља и познаника, започете студије на београдском Правном факултету, напоредо напоран поподневни секретарски рад код једног адвоката. Приходи, скоро па недовољни. Родитељи су ми погинули у саобраћајној несрећи још док сам била гимназијалка. Неудата сам, била сам без озбиљног емотивног партнера све док се није појавио Предраг, Пеги. Он је сликар. Упознали смо се недавно на његовој изложби у Кнез Михаиловој улици. Занимљив је, лепушкаст, осам година старији од мене. Живи као подстанар на Дорћолу, близу Дунава. Харизматичан је и друштвен а осамљен када слика. Ретко виђа родитеље. Стално кубури с новцем. Нежан је и пажљив према мени, вели да ме воли. А и ја сам се добрано за њега „загрејала”. Због непосредности у опхођењу, због талента. Зрачи неспутаношћу, а допада ми се и његова дуга, разбарушена, кестењаста коса... Постали смо брзо блиски у сваком погледу. Пеги намерава да потражи срећу у Бечу, да тамо нађе нове мотиве, инспирацију за стваралаштво, да се креће међу људима који би могли да потпомогну његову каријеру. Притом, жели да и ја пођем с њим. 
У Аустрији немам родбине, ни пријатеље. Тамо сам била једном, на пар дана, још на почетку гимназије. Ондашњим очима – свидело ми се. Од чистих улица, паркова, дозиране патинасте раскоши складно испреплетане са модерношћу, беспрекорног метроа, богато снабдевених радњи, сахер торте, дивотне архитектуре, раскошних кочија, отмено обучених грађана, Дунава лепог и плавог, вечне музике – па све до Пратера и Шенбруна. Познато је да је Беч у новије време неколико пута био на врху европских градова по организованости и условима живота. Опет, сматрају неретки, Беч данас више није оно што је до пре десетак и више година био. Слика традиционалног свечаног новогодишњег концерта није верни портрет Беча, или је пак само делић његовог времешног мозаика. С друге стране, у Бечу има бројних потомака оних којима је на срцу остала жал за некада славном и моћном хабзбуршком монархијом. Немало Аустријанаца ни данас не може да заборави атентат – они тврде „терористички чин” – на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године, и следствени Велики рат. Има трагова тога – помиње се тајна српска организација Црна рука – у савременој телевизијској серији „Убиства у Бечу” (Vienna Blood), која се ових месеци приказује и код нас. 
Аустријанац, књижевни великан Томас Бернхард – један од највећих који је стварао на немачком језику – са нескривеним презиром писао је о својој домовини, о менталитету сународника, пакостима и залима које су чинили, не само њему. Забранио је да му се за живота дела штампају у Аустрији. А у Србији је почетком ове јесени изашла из штампе горка, на срамном истинитом догађају заснована књига „Бечки роман”, белетристичког барда Драгана Великића. Она се умногоме надовезује на наречено, описујући тамошњу атмосферу злобе и интрига, кажу – „типично аустријску”. 
Уметници су привлачне, никад до краја одгонетљиве личности. У томе је њихова магија, особени сензибилитет, чар. Они су редовно троструко заљубљени: у себе, у своје стваралаштво а и у сâму љубав, у љубав као такву. (О њој је маестрално зборио Милан Кундера у „Бесмртности”.) Уметници су немирни, нестални, занесени, редовно заслепљени мисијом коју су себи зацртали. За многе од њих време као да аутохтоно тече а има међу њима тешко прилагодљивих или/и бахатих којима су тесни друштвени стандарди и морална правила. Уметност и њени затајни путеви нарочито – уз гене и штошта друго – у човеку могу пробудити много тога дубоко покопаног. Тако су, у филму Вудија Алена „Љубав у Барселони”, Пенелопа Круз и Хавијер Бардем заводљиви, шашкасти сликари који се боре са демонима у себи а у своју „игру” увлаче и друге. 
Стога се заплашено питам да ли ће се крај Пегија, на дуге стазе, наћи места и за мене. У његовом срцу, у нашој неизвесној заједничкој бечкој збиљи. Уз то, не одустајем од сопствених професионалних планова, од амбиције да се једног дана тамо бавим адвокатуром. Не пристајем да будем само нечији пратилац, сенка, споредна фигура. Стрепим, такође, да у том миљеу уметници лакше проналазе сродне душе, често се с њима боље разумеју и усаглашавању. Узгред, понекад заборавимо да је живот не само чудо већ да може да буде и чудовиште које те зграби и одвуче незнано куд. 
Па ипак, ево сада живим у Бечу већ нешто више од два месеца. После дужег размишљања и колебања, одлучила сам да Пеги и ја заједно напустимо Србију. Два повезана момента била су кључна да преломим: љубав и страх. Нисам могла одолети љубави према њему, нисам ни хтела. А страх ме је обузимао да ћу га изгубити ако у Беч оде сâм, и буде тамо макар неколико месеци без мене. Или заувек. Дала сам отказ у адвокатској канцеларији, а на факултету су ми остала два неположена испита из треће године. Споро се навикавам на нову средину. Улица Ренвег, где је Пеги изнајмио стан, налази се у Ландштрасе, у трећем бечком округу (bezirke). Није му одговарало да живи код једног свог пријатеља, да дели стан са њим, иако му је то била првобитна намера имајући у виду нешто бољу локацију, ближе строгом центру. „Предомислио сам се”, објаснио ми је. „и због складиштења пресељених слика из Београда, због нешто већег простора за рад, као и неопходног мира, али и због тебе”. Није ми се допао редослед тих његових разлога, али сам то оћутала. 
Обитавамо у предграђу, осредња локација, мали, трошан стан, изграђен у прошлом столећу између два светска рата. Повољна околност је близина пролазне железничке станице. Тренутно се прехрањујемо од незнатне Пегијеве и моје београдске уштеђевине, а он с времена на време прода и понеку слику, искључиво „земљацима”. Неуморно ствара, у првом реду људске ликове у магли, у више варијанти. И ужива у томе. Ја се углавном бавим набавкама, станом и кувањем. Каткад одлазимо код неких његових познаника, или у задимљене јефтине кафанице где се по правилу окупљају придошлице с балканског простора. Његово друштво ретко долази код нас, а скоро и да немамо услова да их примимо, пристојно угостимо. Конверзација је углавном на српском или на лошем немачком. Решила сам да се хитно упишем на неки курс немачког. А тај језик ми је неопходан како за свакодневно општење, тако и за даље студирање. 
Све у свему, Пеги и ја се крећемо у затвореном кругу. Не стижем да пратим друштвени живот у Бечу, жао ми је нарочито што не идемо у оперу и позориште. Тамошња српска заједница засебна је прича, о чему неком другом приликом. Пошто одмалена учим и одлично говорим енглески, покушавала сам да се код неких људи пореклом из бивше Југославије запослим, да им водим коресподенцију са иностраним пословним партнерима. До сада, без успеха. Планирам да у аустријској престоници на правном факултету положим неколико испита као обавезну разлику; одређене београдске ће ми признати, тако да могу да наставим студије. О веридби, удаји и деци једва и да стижем да размишљам. А откако одмиче 2025. година, као да се опет приближавам некој животној прекретници. Као и сâма Србија ових месеци. 
(Одломак из романа 
у настајању „Клацкалица”)

*Професор Правног факултета Универзитета у Београду