Чекајући крај безнађа

Настала према мотивима Бекетових текстова „Чекајући Годоа” и „Крај партије”, представа „Чекајући крај партије” доноси савремено виђење Бекетове особене, ведро нихилистичке обраде света (адаптација текста Бранислав Недић и Ненад Тодоровић). Бескрајно чекање промена, избављења из антрополошког, али и друштвено-политичког безнађа, деликатно је постављено на ове просторе, имајући у виду мотив жаљења Владимира и Естрагона, што нису раније отишли у Европу, док је још могло да се оде. Сценска радња, такође суптилно, кроз назнаке, указује на друштвене поделе, са очекивањем протагониста да дођу „наши”, као и са помињањем односа између „нас” и „њих”. То се може разумети у различитим контекстима, што отвара ширину тумачења, могућност вишезначног разумевања Бекетових апсурдом обојених догађаја.

Режија Ненада Тодоровића води глумце оштријим, фарсичнијим путевима, прожетим разорном иронијом, блиском Бекетовом, али и Брехтовом начину сценског изражавања. Нарочито су брехтовски кабаретски делови, увођење живе музике која одређује динамичан и раздраган ритам, превагу ведрине (очајника) над тамом, и сонгова субверзивних значења, посебно на крају, у песми која доноси панку близак спој убојитог хумора и опсцености (музичари на сцени Владан Павић, Лука Стојановић, Алекса Мирић). Владимир и Естрагон, у интерпретацији Николе Ђорђевића и Николе Станковића, обликовани су допадљиво и шармантно, међусобно комплементарно, уиграно; они су попут неке деце која не разумеју баш свет око себе, наивни су, али и жељни разумевања патње и грешности, између осталог, што је видљиво у сцени разматрања значења Библије. Њихов наступ има и трагове слепстик комедије, чаплиновски су, на пример, покушаји да се реше бола због тесних ципела.

Поцо (Милан Поповић) и Лаки (Ђорђе Велимировић) доносе нешто мање истинске живости на сцену, као пар. Лик Поцоа је због наглашеније, и слабије изражајне театралности мање сценски пробојан, док је Лаки функционалнији у улози његовог роба који пузи четвороношке, а када се усправи постаје облик механичког брбљивца који игра своју улогу. Снежана Џоговић одговарајуће сведено обликује окретно и послушно Дете, гласника, пастира. Изглед сцене је стилизован, надреалан, утврђен помереном перспективом која одражава општу ишчашеност ситуације; ликови наступају на простору насуканом изломљеним столицама, креветима, шпоретима, кадама (сценографија Бисенија Терешченко и Самуел Мголмбане). У позадини је олистало дрво које се може разумети као знак неке наде, искре живота који се ипак пробија кроз сав тај неживот, изазовно приказан у овој занимљивој представи.

Питања вере, грешности и могућности спасења, дубоко присутна у Бекетовим текстовима, још дубље су укорењена у делима Достојевског којима се бави представа „Достојевски – мој живот”, настала према мотивима мемоара Ане Григорјевне Достојевски. Сценски текст аутора Хаџи Ненада Маричића и Федора Шилија кроз њена сећања исписује фрагменте живота и стварања Фјодора Достојевског, али и њихов брачни живот, велику, неуништиву љубав, која опстаје упркос низу искушења, од траума губитка деце, до суочавања са сиромаштвом и дуговима. Хаџи Ненад Маричић постојано гради сложени карактер Достојевског, повремено беспомоћног и раздражљивог због претеране осећајности и напада епилепсије; он је и нежан и брижан отац, потпуно посвећен писац, али и опседнути коцкар. Ивана Поповић одмерено и веродостојно гради лик његове миле супруге Ане, независног и слободног мишљења, предузимљиве и вештије од њега у сналажењу у стварном свету.

Маричић, који је и редитељ представе, у базично реалистичку игру уводи и аудио-записе Фјодорових мисли, који у пар сцена замењују живи говор глумца (сценографија Владислава Мунић Канингтон, костимографија Марина Меденица). То је занимљиво решење које може да се разуме као израз дубоког несвесног, сложености уметниковог бића и процеса настајања дела, и неке врсте отуђења мисли од свести, али је можда могло да буде спроведено нешто естетизованије, мекше. Игра глумаца је допуњена и видео-снимцима, различитих стилова и значења (видео-радови Балша Ђого, Тара Вуловић). Они су ефектнији онда када су апстрактнији, на пример, када суптилно одражавају магловите призоре природе, јер тада имају поетску и симболичку функцију. Мање су подстицајни онда када су илустративни, на пример, у приказивању рулета, као визуелне потврде Феђине коцкарске страсти, или ватре, која прати спаљивање рукописа, из предострожности, пред њихов повратак у Русију.

Епилог радње ће донети снолика и метафизичка значења, одговарајућа у закључивању овог одблеска живота једног великана, сазданог од противуречности, мудраца који је неисцрпан извор спознаја истина, што и ова представа показује.