Има ли на Полоковим сликама фигура и објеката

Мајмуни, кловнови, аутопортрети, слонови и флаше алкохола су међу стварима које би се могле детектовати иако су наоко скривене на делима Џексона Полока, једног од највећих америчких сликара, несумњивог великана апстрактног експресионизма 20. века. Ову смелу хипотезу пренео је британски „Гардијан” у чланку који се бави студијом објављеном у часопису „CNS Spectrums”, који издаје „Cambridge University Press”.

Овај часопис иначе покрива све аспекте клиничке неуронауке, неуротерапеутике и неуропсихофармакологије, посебно оне који се односе на клиничаре и клиничке истраживаче, а студија о којој је реч фокусира се на анализу потенцијалног утицаја који је биполарни поремећај имао на стваралаштво познатог уметника.

Како је наведено бројним страним медијима, међу којима су и „Artnet News” и „Индипендент”, Полок, за којег је познато да је користио „технику капања” за изливање или прскање боје на хоризонталну површину, једном је рекао да се држао подаље од „било којег препознатљивог приказа” у свом раду. Међутим, истраживачи у овој студији сугеришу да хаотични обрасци на платнима садрже заправо приказе фигура и објеката којих сам Полок можда није ни био свестан у тренутку стварања. Научници су изнели претпоставку да је Полокова техника камуфлирала „свесно или несвесно шифроване приказе”, које они називају „пологлифима” и који се налазе на некима од његових најпознатијих слика.

„Многе од ’препознатљивих слика’ имају паралеле са скицама које је Полок направио за свог првог психоаналитичара 1936. у доби од 24 године, а које је поменути медицинар касније продао”, наводи се у раду под насловом „Да ли прикази на сликама Џексона Полока – пологлифи – произилазе из његовог свесног и несвесног или је све у уму посматрача?”.

Истакнут је и Полоков рад „Troubled Queen” из 1945:

„Док, на први поглед, слика изгледа као сложена мрежа боја и геометријских шара, ако се окрене за деведесет степени, откривају се ’војник који јуриша, држи секиру и пиштољ са метком у цеви, петао у Пикасовом стилу, мајмун са наочарима и вином и један од најјаснијих приказа – анђео милосрђа и његов мач.”

Како је даље апострофирано у „Гардијану”, професор и психијатар Стивен М. Стал, који је водио истраживање, и његов тим су написали: „Његова изузетна способност да сакрије ове приказе на видном месту можда је била део његовог креативног генија и могла је бити побољшана обдареношћу изванредних визуелно-просторних вештина које су описане код неких биполарних пацијената.”

Истраживачи су додали и да је могуће да је Полоку управо „биполарна визуелна перцепција омогућила да развије јединствену технику за камуфлирање фигура и објеката испод капања”, а оно што их је још навело на то је „масовно понављање истих приказа које их је усмерило у правцу тога да је мало вероватно да је реч о насумично изазваној пареидолији”.

Истина, оценили су и то да је пологлифе на каснијим сликама које су биле накапане бојом теже видети или „декодирати” из хаотичних слојева наливене и бачене боје.

„На крају крајева, можда никада нећемо сазнати да ли постоје пологлифи присутни на чувеним сликама Џексона Полока. Нити можемо са сигурношћу знати да ли су само у уму посматрача или их је уметник свесно или несвесно ставио”, оградили су се на крају.

У чланку у „Гардијану” подсећа се да је „Роршахов квалитет Полокових слика деценијама фасцинирао љубитеље уметности, а гледаоци су у њима приметили многе ствари – од сцена класичне митологије до јунговских симбола. Његов екстремни вид апстракције поделио је критичаре: једни су хвалили непосредност стварања, док су други исмевали њену случајност, упоређујући је са делом детета.”

Но упркос томе, овај сликар компликованог карактера, рођен 1912, који је страдао 1956. године у саобраћајној несрећи када је изгубио контролу над возилом у пијаном стању, остао је популаран и на тржишту уметничких дела. Његова дела коштају на десетине милиона долара и дан-данас.