Професор др Миломир Нинковић – Свет цени способне људе

Гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је професор др Миломир Нинковић, један од најцењенијих лекара у свету у области пластичне, реконструктивне и естетске хирургије и хирургије шаке. Био је председник европског удружења у овој области, шеф клинике за пластичну реконструктивну и хирургију шаке и опекотина једне велике болнице у Немачкој, гостујући је професор на више универзитета у Европи и у Америци, а неки од захвата које је осмислио носе његово име у медицинској литератури. Урадио је јединствену трансплантацију шака са подлактицама, осмислио је решавање проблема парализе бешике, спровео је у дело идеју како помоћи људима који не могу да подигну стопало, а успео је и да изуме методу којом доња усна због карцинома коже мора у целости да се одстрани и са трансплантираним мишићем са натколенице поново реконструише. Интересантно је и да је један од малобројних лекара који су одржали предавање у Британском конгресу.

– Ако вам долази жена која је имала карцином дојке и жели реконструкцију дојке, то је један озбиљан проблем и једна невероватна траума коју је та жена преживела. Али ако вам неко долази и тражи неки филер или ботокс, и та особа има свој одређени проблем и неку представу како би то требало да изгледа. Мислим да је задатак сваког од нас ко се бави медицином да индивидуално приступи и да открије потребу сваког пацијента. Људи некада имају нереалне визије о естетској хирургији, они сматрају да можемо да оперишемо без ожиљка. Не постоји ниједна операција у којој се неће направити један ожиљак. Само је питање где ћемо пласирати тај ожиљак и колико је он видљив. То мора прво пацијент да акцептира. Ако то не схвати, онда видите да има нереална очекивања и најбоље је тог пацијента пошаљете код још неког лекара, да чује друго, треће мишљење – став је др Нинковића.

Када је реч о естетској хирургији, гост нашег подкаста истиче да су најтраженије операције горњих и доњих капака, фејс лифтинзи и повећања и смањења груди. Интересантно му је да када гледа неку нашу телевизију, има утисак да већина водитељки изгледа исто.

– Вероватно је то неки утицај свих ових нових медија који преносе у ствари неки симбол лепоте. И ту се губи индивидуалност. Јер сви би хтели да изгледају исто. И они изгледају у ствари исто. Имају велике усне, велике дојке и вероватно стражњи део такође. Али мислим да је та „мода” већ прошла. На Западу се то није тражило. Највећи број су пацијенткиње које желе да изгледају природно и у складу са својим телом. Истина је да постоје жене које могу да поднесу неки имплантат од 500 грама, али онда оне морају да имају широка рамена, широке кукове, морају да буду високе, да то све буде у хармонији једно с другим. Сетите се Памеле Андерсон, која је била ниска, врло мршава жена и имала дојке које доминирају телом. Вероватно је и она имала својим изгледом утицај на неке медијске личности и на младе особе, да они прихвате тај симбол и да сматрају то симболом лепоте. Сада је на Западу битан квалитет коже, више се полаже на адекватну исхрану, јако пуно кретања, то постаје стварно тренд – додаје др Нинковић.

У анале медицине је ушао када је обавио једну веома компликовану трансплантацију обе шаке. Интервенција је трајала 18 сати, урађена је 2000. године у Инсбруку код Аустријанца Теа Келца, полицајца који је у једној експлозији изгубио обе шаке.

– Он већ 24 године живи са трансплантираним шакама. Звао сам га на један стручни скуп који сам организовао прошлог октобра у Хрватској и он је одржао дирљиво предавање. Кад смо први пут разговарали пре те операције и када сам га питао шта он очекујете од операције, рекао је да постоје само две ствари које би желео да добије: да може да иде у тоалет нормално без било чије помоћи и да са новим шакама може да додирне ћерку и супругу. Пружили смо му много више. Он се након те операције вратио на посао, радио је и даље као полицајац и сада је у пензији. Инспирација је за неке нове генерације. Он је путовао две године након операције по свету на мотоциклу. Отишао је и на Северни пол и прешао је 13.000 километара, а три године након операције отпутовао је у Јужну Америку и прешао је 26.000 километара – открио је др Нинковић.

Он је говорио и о јединственој операцији када је са потколенице пацијента скинуо један мишић и пресадио му на доњу усну, која је морала да буде отклоњена због карцинома. Та интервенција носи његово име.

– Постоји још неколико интервенција које носе моје име, али на ту сам најпоносни. Ја волим изазове у животу. Тај пацијент је имао 21 годину.

Узео сам му слузницу са унутрашње стране и то смо реконструисали, узели смо му мишић са натколенице, а део коже сам му скинуо са главе и трансплантирао. Данас је та метода свуда у свету примењива. И то ме чини јако сретним. Ја сам пацијента позвао на један конгрес у САД да покажемо како изгледа сасвим нормално, а он је звиждао једну тиролску мелодију, показујући како је његова функција усне у ствари апсолутно идентична са нормалном усном. И то је стварно била сензација. Поносан сам на ту методу – истакао је др Нинковић.

Гост нашег подкаста често је долазио у жижу светске јавности, јер је оперисао велики број познатих личности, али је највише прашине подигла вест када је оперисао бившег председника Хрватске Иву Јосиповића, а касније и политичара Ивицу Рачана, јер су неки сматрали да је то требало да обави њихов лекар – а не Србин из Херцеговине.

– Ја сам само желео да помогнем њима. Да ли је то био случајно Ивица Рачан или да је то био један Иво Јосиповић – то за мене није играло некакву улогу. И то питање које се постављало у тамошњој јавности мени је врло често постављала моја супруга. Ја сам рекао то мене уопште није иритирало, јер сам урадио нешто што је исправно – помогао сам тим људима и зашто би сад требало да ја размишљам о томе. Нисам направио ништа лоше. А они који су имали такве коментаре – то је њихова ствар. Ја се уопште нисам узбуђивао, нисам ниједан од тих чланака прочитао. Када сам Иву Јосиповића упознао, имао је пад капка. Шеф пластичне хирургије у Клиници „Ребро” ми је помогао да се то све организације, тако да је он убачен у операциону салу и онда смо то направили, не желећи у ствари да јавност то зна. Мени није било стало до тога да јавност то сазна, али знате, увек се нађе неко ко то пренесе јавности и онда се развила та велика дискусија, али то уопште нисам пратио. Урадио сам нешто што је јако корисно и добро. Јосиповић ми је пријатељ, он је један диван човек, један стварно генијалан човек. Ја никад за те све неке моћне људе нисам правио никакав специјални програм, ја сам се само трудио да и код њих и као код свих других пацијената урадим интервенцију што боље могу, значи што квалитетније – навео је др Нинковић.

Један пацијент му је посао приватни авион „боинг” у Минхен да би га одвео у Москву само да би му уклонио конце после захвата.

– Оперисао сам једног врло угледног руског пацијента, не знајући у ствари ко је он. Радио сам једну врло комплексну микрохируршку реконструкцију. Његова секретарица ме је звала рекавши да би он био срећан ако бих ја дошао у Москву да му извадим конце. Зачудио сам се и рекао да то може да уради сваки хирург тамо, али је он инсистирао да то ја урадим и послао је свој „боинг” по мене. Био сам једини путник у авиону – додаје др Нинковић.

Почетком деведесетих година прошлог века напустио је Сарајево, где је живео, и почео да гради каријеру у Аустрији, а затим је наставио живот у Немачкој.

– Кад сам напустио земљу, имао сам само 300 немачких марака у џепу, двоје деце и супругу. И започели смо један нови живот. Али ако сте вредни, ако радите марљиво, све може да се оствари. Мој син је једном приликом рекао: „Тата, постоје два човека на које сам изузетно поносан. Један је Арнолд Шварценегер, јер је као сељачко дете из Аустрије, без знања енглеског језика, дошао у Америку, постао је бодибилдер, светска звезда, један од познатих глумаца и завршио је као гувернер. Да је рођен у Америци можда би имао шансе и да постане амерички председник. А други – то си ти.” Мој син је имао пет година кад смо отишли из Сарајева, кад смо кренули с том нулом и свестан је докле смо дошли.

Ако сте јако мотивисани, ако сте јако вредни, можете да успете. Свет цени способне људе, а способност ће вам омогућити да остварите један нормалан живот – истиче др Нинковић.

Стручњаци не желе да деле знање

Гост нашег подкаста каже да да су лекари у бившој Југославији имали сјајне менторе од којих је доста тога могло да се научи, јер су несебично делили знање.

– Оно што се променило у задњих 30 година у свету јесте чињеница да они који имају знања ретко желе да га поделе са другим лекарима. Значи, задржавају га за себе и то је велика трагедија образовног система на овим просторима. Није то само проблем Балкана. То је проблем целог света. Јер сматрају да себи стварају конкуренцију ако то буду радили. Ја сам у Минхену имао 82 хирурга, од којих су њих седморо постали шефови клиника. Они су смели у сваком тренутку да дођу и да гледају операцију, имали су право да ме питају сва могућа питања која су им падала на памет, а мој претходник када је радио естетске операције – није им дозвољавао да уђу у салу да то гледају – истиче др Нинковић.

Његов став је да од реконструктивног хирурга увек можете да направите естетског, али обрнуто то никако није могуће. Проблем је што већина стручњака из ове области жели да се бави естетском медицином, јер могу да зараде доста новца.

Операције уз музику

Када оперише пацијенте у тоталној анестезији, наш саговорник каже да највише воли да слуша класичну музику. Међутим, када се захвати спроводе у локалној анестезији, када су пацијенти будни, онда воли да их пита коју музику желе да слушају.

– У болници „Приора” имамо добре мониторе и увек могу да спустим монитор изнад операционог стола да гледам слике пацијента и радим операцију капака и онда питам пацијенте коју би музику слушали. Била је недавно на интервенцији једна дивна госпођа из Загреба која је желела да слуша песме Џибонија. А онда ме је питала шта је тражио неки претходни пацијент, на шта сам одговорио да је желео Мирослава Илића. И пацијент је све време певао. Када је то чула та жена, одустала је од Џибонија и тражила је да пустимо песме Шабана Шаулића – додаје др Нинковић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕМИСИЈУ