Како су шибали десперадоси рокенрола

Ове 2025. године обележава се тачно четири деценије од објављивања легендарног првог албума бенда „Партибрејкерс”. У то име вечерас у 18 сати на платоу испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, у организацији Дома омладине Београда, биће отворена изложба „Партибрејкерс – Бити само свој”.

Аутори изложбе су Зорица Којић и Драган Амброзић, за дизајн је заслужна Добрила Стеванић, а аутори фотографија су Горанка Матић, Александар Кујучев и Станислав Милојковић.

Како Зорица Којић и Драган Амброзић објашњавају, испоставило се да је то издање првог албума, названо по имену саме групе, једна од кључних плоча домаћег рокенрола, речју – аутентични класик.

„Требало је, додуше, бити веома стрпљив, док се 1985. није коначно појавила у издању ’Југотона’, али је управо са њом започела велика каријера групе ’Партибрејкерс’, која је у много чему дефинисала рокенрол у нашим, југословенским крајевима”, наводе они.

„Партибрејкерс” су настали као супергрупа самониклих београдских генија, који су пекли свој занат у андерграунд бендовима са преласка из седамдесетих у осамдесете: Горан Булатовић Манзанера за бубњевима, Небојша Антонијевић Антон и Љубиша Костадиновић Љуба са гитарама о пасу, као и вероватно најупечатљивији регионални фронтмен – Зоран Костић Цане.

„У наредним декадама, њихова енергија оригиналних десперадоса рокенрола шибала је неуморно преко свих ограничења, утемељивши једном за свагда звучну револуцију која делује апсолутно ван сваког познатог реда и закона. Ако су уопште и имали неке познате претече, били су то, без икакве сумње, само Зоран Мишчевић и његове ’Силуете’. ’Партибрејкерс’ су од самог свог настанка инстинктивно осетили како у југословенском друштву – обезглављеном након силаска Јосипа Броза Тита са историјске сцене, те самим тим препуштеном разноразним последичним недаћама – тинејџери и даље трагају за собом, заљубљују се, бивају одбачени и одбацују, доживљавају надреалне тренутке на улици, своју губитничку судбину виде као кобни удес на који се више не може утицати, усамљени су у својој потрази за вољеном, осећају се као странци међу пролазницима у граду, али су свесни и своје моћи која потиче од жудње, мистике ноћи или животних преокрета који се одигравају у једној електричној секунди. Овај бенд проговорио је зато у име свих тих младих, који су само тражили начин да обликују свој пут у живот, мимо било каквог диктата”, истичу у пратећем тексту Зорица Којић и Драган Амброзић.

Практично свака песма са албума „Партибрејкерс” део је рокенрол митологије, доживљене на српском и пренесене први пут у наше градове. То је плоча којом је чисти рокенрол коначно постао део овдашње културе, да заувек такав остане и постане део светског рокенрола, а не локална копија ниске уверљивости. Као отелотворење вечног младалачког немира и незадовољства, ова плоча моментално је постала генерацијски култ у некадашњој СФРЈ. Заправо је до ње и од ње установљено рачунање старе и нове ере у поимању оног што заиста јесте рок музика – музика слободе, непристајања да неком служиш, храбрости да се супротставиш свим будућим „хипнотисаним гомилама” које глуме живот и понављају научене покрете у компромисној игри свакодневице.

„Овом изложбом желели смо да овековечимо један велики бенд који је одувек био силовито оличење животности рокенрола. Групу која је рокенролу дала разлог и право да постоји у нашој средини. Јер ’Партибрејкерси’ су за вечност”, закључују аутори поставке.